Forum Srpska Vretena

Molim vas da se prijavite ili se registrujete.

Prijavite se korisničkim imenom, lozinkom i dužinom sesije
Napredna pretraga  

Vesti:



Autor Tema: BEOGRAD > 1943 - 1944 < .... !!!  (Pročitano 4122 puta)

admin

  • ADMINISTRATOR
  • најстарији члан
  • *
  • Karma: +0/-0
  • Van mreže Van mreže
  • Poruke: 2381
Одг: BEOGRAD > 1943 - 1944 < .... !!!
« Odgovor #3 poslato: 17-04-2010, 14:25:21 »

* * *





... Sаvezničko bombаrdovаnje je delo Čerčilа i jugoslovenskih komunistа,jer Srbijа se nekаko morаlа slomiti....posebno posle pаrtizаnskog fijаskа nа Ibru krаjem mаrtа а početkom аprilа 1944,Tito je shvаtio dа sаm Srbiju nikаd neće okupirаti čаk ni uz pomoć Engleskih bombаrderа,trebаlo mu je nešto više,to više je došlo аgresijom Sovjetа nа Srbiju....


U finisu Drugog svetskog rata, kada im se cinilo da Tito nije puki Staljinov pion na Balkanu, anglo-amerikanci su poceli vazdusnu kampanju unistavanja Hitlerovih komandi, trupa i postrojenja u Srbiji, ali vec od samog pocetka ove operacije njeni efekti su bili suprotni. Sto zbog nasumicnog bombardovanja, sto zbog gresaka u planiranju, sto zbog slucajnog ili namernog ubacivanja civilnih ciljeva na listu njihovih napada, nemacki nacisti su u svemu ovome prolazili najbolje, a Srbi najgore.

Tako je od prvog anglo-americkog razaranja Beograda, izvedenog bas na Uskrs 1944, stradalo blizu 2000 Beogradjana i stotinu puta manje, dvadesetak, nacistickih vojnika. Tog i narednog dana srpska prestonica je vise stradala nego 6. aprila 1941. za vreme Hitlerovog muckog napada na Beograd.

Engleski i americki bombarderi pogodili su Dom slepih, Bolnicu za zarazne bolesti, Prvo beogradsko porodiliste, Centralni higijenski zavod, Srpsko narodno pozoriste, Centar za humor, Kalenicevu i Bajlonijevu pijacu, Ortopedski zavod, Glavnu zeleznicku stanicu, Drugu postu, Studentski dom, zgradu Tehnickog fakulteta, Stofaru na Karaburmi, Fabriku hartije Vapa, centralne gradske ulice, oba doma za decu srpskih izbeglica iz NDH. Njihove bombe ubile su sedmoro Sicevica, petoro Radonjica, cetvoro Jankovica, troje Dimitrijevica, troje Ilica, troje Jovanovica, Antice i Besarabice, Petrovice i Blagojevice, bezimenu decu iz porodilista. Protu Branislava Marinkovica su pokosili u casu kada je u crkvi Svetog Aleksandra Nevskog na Dorcolu otvarao uskrsnju liturgiju. U nemackom logoru na beogradskom Sajmistu prekratili su zivote sezdesetak zatocenih srpskih i jevrejskih patriota, koje su nacisti jos drzali u zivotu.

Na jednoj velikoj ''demokratskoj'' bombi, koja nekim slucajem nije eksplodirala Beogradjani su mogli procitati poruku Engleza i Amerikanaca, koja je bila ispisana cirilicom: ''Sretan Uskrs''

Nekoliko dana kasnije Nediceva vlada je izlepila plakate po gradu: ''Pamet u glavu! Ni levo, ni desno, nego svojim pravim srpskim putem, samo za svoje interese i za interese svoga naroda i svoje Srbije!''

Nije vredelo; oni koji su pravili olovno nebo nad Beogradom gledali su i levo i desno, pa su od proleca te 1944. do Titovog tajnovitog odlaska u Moskvu, glavni srpski grad razarali jos deset puta.

Slicno su prosli gotovo svi veci srpski gradovi, cak i mnoga sela i varosi. Uz Beograd i Nis, koji je bombardovan 15 puta, najvise je stradao Leskovac. Septembra 1944. bukvalno je sravnjen sa zemljom. U rusevinama ovog grada nestale su citave porodice i familije, ulice i kvartovi: ''Ceo Leskovac kao da se digao u vazduh u vihoru prasine, dima i rusevina'', zabelezice ocevidac ovih dogadjaja Ficroj Maklejn, koji opis onoga sto je gledao svojim ocima zavrsava recenicom: ''Ono sto je ostalo od Leskovca, lezalo je obavijeno pokrovom od dima.'' Ispod prasine ostala je gotovo cetvrtina grada. Od 28.000 stanovnika Leskovca, zivot gubi oko 6.000 ljudi, nekoliko hiljada Leskovcana je ranjeno, a stradalo je i nesto vise od dvadesetak nemackih vojnika.

Srbija je s nevericom pratila poteze svojih zapadnih saveznika. U mnostvu protesta, koji su stizali iz svih njenih krajeva, izdvajao se glas starog diplomate dr Miroslava Spalajkovica: ''Titov pokusaj prodora u Ibarsku dolinu i anglo-americko bombardovanje Beograda predstavljaju dva povezana poteza iste operacije.''

Koliko je Spalajkovic bio u pravu potvrdjuje jedno poverljivo pismo koje je Edvard Kardelj krajem jula 1944. s Visa uputio clanovima Centralnog nacionalnog komiteta KP Slovenije. U tom pismu on u postskriptumu svojim partijskim drugovima doslovno kaze: ''Dogovarajte se s Englezima o saradnji njihove takticke avijacije u vasim akcijama - mitraljiranje kolona, manja bombardovanja konkretnih ciljeva na frontu, itd. Oni na takav nacin saradjuju u celoj Jugoslaviji.'' I jo sjedna nedvosmislena recenica: ''Bombardovanje gradova i uopste veca bombardovanja odobrava samo (Titov) Vrhovni stab'', kaze Kardelj......



Recit primer za to su srdite reci koje je Edvrad Kardelj 29.jula 1944. s Visa uputio svojim zemljacima u Sloveniji. Grdeci ih sto su preko Titovog Vrhovnog staba trazili da Englezi i Amerikanci bombarduju Ljubljanu, on svojim slovenackim saradnicima osorno kaze:

''Ne razumem koje vas potrebe teraju na to i u ciju korist bi bilo to bombardovanje. Nema sumnje da bi u Ljubljani bilo na hiljade nasih mrtvih ljudi, a neprijatelj bi pretrpeo gotovo nikakve gubitke. U tome imamo iskustvo iz cele Jugoslavije.''

Sledi opis tog iskustva, koje Titovim poverenicima u Srbiji i Crnoj Gori nije smetalo. Sve je stalo u tri recenice: ''Imajte na umu da saveznicki avioni bombarduju na poseban nacin, tako da pokrivaju cele povrsine. Mozete lako zamisliti kako bi to izgledalo u Ljubljani. Bila je to krajnja lakomislenost i neodgovornost pred svojim narodom nemati u vidu sve te momente.''

Poenta je jos kraca: ''To vazi ne samo za Ljubljanu, vec i za druge tacke.''

Tako Slovenci, a Srbi i Crnogorci - zna se: lako cemo......






***

Sačuvana

admin

  • ADMINISTRATOR
  • најстарији члан
  • *
  • Karma: +0/-0
  • Van mreže Van mreže
  • Poruke: 2381
Одг: BEOGRAD > 1943 - 1944 < .... !!!
« Odgovor #2 poslato: 17-04-2010, 14:10:53 »

                   
* * *
     




U nizu drugih depeša Popović je krajnje neodređeno fiksirao ciljeve koje Englezi i Amerikanci treba da razore. Tako je 1. avgusta 1944 predložio: Zahtevajte hitno bombardovanje Lebana, Koča“. Tri dana ranije poručivao je „Mnogo bi nam koristilo bombardovanje Prištine“. A 5. avgusta bio je nestrpljiviji: Hitno potrebno bombardovanje Kurđumlije“. U svim ovim depešama, kao što se vidi Koča Popović uopšte nije označavao nemačke vojne ciljeve koje zapadni „saveznici“ treba da razore, već je cela naselja i gradove proglašavao metama koje razornim bombama treba „osloboditi“.
Oglasio se ubrzo srbski diplomata dr. Miroslav Spalajković, koji je rekao: „Titov pokušaj prodora u Ibrasku dolinu i anglo-američko bombardovanje Beograda predstavljaju dva povezana poteza iste ratne operacije. Istog dana kada je i Beograd, na uskrs 1944. god. „saveznički bombarderi su se ustremili i na cnogorsku prestonicu. Cetinje je bilo svo u ruševinama. Istog dana stradali su i Žabljak, Šavnik, Kolašin, Andrijevica, Gacko, Bileća.
Samo dva dana kasnije 19.aprila 1944 godine, maršal Tito se obraća Peku Dapčeviću i Mitru Bakiću, svojim izaslanicima u štabu 2. korpusa NOVJ: „Javite nam koja mesta treba bombardovati“. Dapčević i Bakić radio vezom odgovaraju: Neka bombarduju Sjenicu, Bjelo Polje i Podgoricu. Molimo hitan odgovor na ove predloge. Peko, Mitar“. Titov odgovor je stigao iz vazduha.
U ranu zoru 5.maja 1944 na Podgoricu je krenulo 120 teških četvoromotornih bombardera. Nastao je pravi pakao. Pola Podgorice je razoreno do temelja. Engleske i američke bombe ubijaju svakog šestog žitelja Podgorice. Od 15.000 ljudi, teže i lakše je ranjeno gotovo 4.500 dece, žene i staraca. U kući Mila Begovića iziginula je cela porodica, on, njegova supruga i četvorica sinova. Ista sudbina zadesila je i Andriju Đuraševića i desetine drugih podgoričkih porodica. Nemačke žrtve bile su gotovo 200 puta manje od gubitaka nevinog civilnog stanovništva Podgorice. Nemačka vojska je imala 15 mrtvih. Prema izveštaju nemačke komande za Jugoistok „60% grada je razoreno“, a Peko Dapčević je, bez obzira na sve, bio veoma zadovoljan. „U Podgorici“ javljao je on svom maršalu „bombardovani su uglavnom vojnički objekti, bolnica kruševac, auto-park, razni magacini i skladišta i svi položaji: Gorica, Ljubović, Kokanereška Gora, most na Cijevni i sva okolna sela. Bilo je deset velikih požara... Prema dosadašnjim podacima oko 2.000 žrtava. Politički, vojnički i MORALNI efekat bombardovanja DOBAR
Dve nedelje kasnije, baš u vreme dok su se gradom prenosili glasovi kako se Čerčil izvinjava za uskrašnje bombardovanje srbske prestonice, kako je engleski kralj obećao da se to više neće ponoviti. Beograd je ponovo zavijen u crno.
Bio je četvrtak, 18. maj 1944. Jutro je uveliko odmaklo. Časovnik na Terazijama pokazuje 9.55. Nad oblačnim i kišovitim nebom istraumiranog grada zatutanjali su engleski i američki bombarderi. Napad je bio još bezočniji od onog uskršnjeg. Glavna meta, ovog puta, bila je periferija Beograda u kojoj je stanovala gradska sirotinja. Pašino brdo, Kotež, Neimar i Čubura obavijeni su gustim oblacima dima i prašine. Orgijanje „savezničkih“aviona trajalo je gotovo puna dva sata. U nekim delovima grada bombe padaju na svakih sto kvadratnih metara. Samo ispod jedne kuće izvučena su 32 leša. Radio Bejrut je u emisiji na rumunskom jeziku objavio da su u mnogim engleskim avionima koji su sejali smrt po Beogradu bile jugoslovenske posade koje je Tito početkom 1944 godine uputio na obuku u anglo-američke baze smeštene na jugu Italije. U ovom razaranju Beograda, trećem po redu, izginulo je blizu 2.000 ljudi, žena i dece.
Samo 24 časa po završetku „nedelje pacova“ engleski i američki bombarderi su se po deseti put okomili na Beograd. Tog dana, 8. septembra, na grad su padale bombe 1.000 kilograma. Srušene su i mnoge višespratnice, među kojima i ona na uglu Njegoševe i Kralja Milutina ulice. Opet su bile desetine mrtvih i obogaljenih, ucveljenih i unakaženih . U ruševinama je ostao i penzionisani general Petar Pešić bivši ministar Generalštaba Kraljevine Jugoslavije, inače poznati prijatelj Engleza. Nekoliko sati kasnije ovaj stari srbski oficir, nosilac mnogih najviših domaćih i stranih odlikovanja i priznanja ispustio je dušu. Deset dana kasnije, 18 septembra, kada je meršal Tito, zadovoljan efektima anglo-američkog bombardovanja Srbije, krenuo na prvi razgovor sa Staljinom, od koga će tražiti da „izvrši kopnenu invaziju na Srbiju“, Beograd je već jedanaesti put bio na meti engleskih i američkih bombardera.
Tito i njegov Vrhovni štab, po svemu sudeći, od samog početka su znali da od anglo-američkog bombardovanja najvećih srbskih i crnogorskih gradova najviše strada nevino civilno stanovništvo, a da du nemački gubici minimalni. Gotovo zanemarljivi. To se kao na dlanu vidi iz pisma koje je Edvard Kardelj 29. jula 1944 god. s Visa uputio centralnom komitetu KP Slovenija. Podsećajući svoje saradnike da je Titov glavni štab u Sloveniji tih dana „predlagao da se bombarduje Ljubljana“, Kardelj u svom pismu ljutito kaže „ne razumem koje vas potrebe teraju na to i u čiju korist bi bilo to bombardovanje. Nema sumnje da bi u Ljubljani bilo na hiljade naših mrtvih ljudi, a neprijatelj ne bi pretrpeo gotovo nikakve gubitke. U TOME IMAMO ISKUSTVO IZ CELE JUGOSLAVIJE. Imajte na umu „opominje Kardelj“ da saveznički avioni bombarduju na poseban način, tako da pokrivaju CELE POVRŠINE. Možete lako zamisliti kako bi to izgledalo u Ljubljani. Bila bi KRAJNJA LAKOMISLENOST I NEODGOVORNOST pred svojim narodom nemati u vidu sve (te) momente. To važi ne samo za Ljubljanu, već i za druge tačke. Kardelj je tako, verovatno zahvaljujući i svojim specijalnim odnosima sa Titom, spasao Ljubljanu i Sloveniju, a razaranje Srbije je i dalje nastavljeno. Čak i pojačano.
Pošto se posle ovog pisma u angloameričkom masakriranju Srbije ništa nije promenilo logičan zaključak je da su hiljade naših ubijenih ljudi predstavljale jedan od najvažnijih ciljeva onih koji su naručivali i odobravali akcije engleskih i američkih bombardera.





Dok su Beograd i mnogi drugi gradovi i varoši u unutrašnjosti Srbije vidali rane i sahranjivali svoje najrođenije, engleski i američki avioni nastavljali su svoj krvavi pir. Na njihovoj meti opet se, po šesti put našao ojađeni Niš. Ovog puta još podmuklije nego ranije, kad je grad bio na spavanju. Između 2.20 i 3 časa po ponoći Englezi i Amerikanci su 9. juna 1944. na Niš bacili blizu 400 bombi. Na spavanju je pobijeno nekoliko desetina Nišlija. Dva dana kasnije 11. juna u 9 časova, zapadni saveznici obrušavaju se na Smederevo. Na grad je palo oko 500 bombi koje su usmrtile 80 ljudi, žena i dece, a teže i lakše ranile oko 200 Smederevaca. U isto vreme Englezi i Amerikanci, na osnovu odobrenja Titovog vrhovnog štaba, po sedmi put kreću na Niš. Opet ruševine, nevine žrtve i lelek, nove humke.
U međuvremenu „saveznici“ postaju sve bezobzirniji. Na Beograd, Niš, Smederevo i mnoge druge gradove Srbije, pored bombi, sve češće bacaju razne predmete punjene eksplozivom. Radnik Simeon Kindobranski je u dvorištu kuće u Admirala Vukovića 55 u Beogradu ugledao jednu tubu karmina za usne. Kad je pokušao da je otvori, tuba je eksplodirala. Iznad gornjeg Milanovca iz anglo-američkih aviona su bacali razne eksplozivne kutije, pehare i olovke koje su teško povredile četvoricu ljudi. Eksplozivni predmet veličine jajeta odneo je desnu ruku i tri prsta leve ruke Đorđu Krstiću iz okoline Leskovca. Od sličnih predmeta stradao je Pavle Savkić iz Kustaka kod Smederevske Palanke, devojčice Draginja i Dragica Antonijević iz Bora i mnogi drugi.
Samo pet dana posle sedmog usledilo je i osmo bombardovanje Niša. Pred ponoć između 14 i 15 juna na grad je najpre ispaljeno nekoliko stotina svetlećih raketa, a potom je na Nišlije koje su tek krenule na počinak sručeno oko 200 bombi. Osam dana kasnije 23. juna izmeđžu 9.30 i 10.15 časova naši „zapadni saveznici“ na Niš bacaju fosforne bombe. Dvadeset dana kasnije, 3. jula između 10.30 i 12 časova, kobni anglo-američki avioni opet kruže nad Beogradom. U sedmom granatiranju najvećeg grada Srbije. Najviše je stradala Čukarica, na kojoj je pored nekoliko desetina mrtvih, sa zemljom sravnjeno oko 80 kuća. Razoreni su Fabrika šećera i škola „Matija Ban“. Radio London je javio da su pogođeni važni nemački objekti, koji su praktično ostali neokrznuti, a nevine žrtve danima izvlačene iz ruševina nije pomenu ni jednom jedinom rečiju.
S odobrenjem Titovog glavnog štaba Englezi i Amerikanci su postajali sve drskiji. U subotu, 22. jula 1944 godine obrušili su se na civilni voz koji se obraćao između Kraljeva i Čačka. Ubili su četiri putnika, a 12 teško ranili. Na stanici u Kraljevu učinak im je bio još veći. Ubili su ravno 30 ljudi. Istog dana prvi put je bombardovan Kragujevac u kome je ubijeno više od 80 nevinih ljudi,žena i dece.
Tad su prve bombe pale i na periferiju Kruševca, selo Bivolje, na Glibovac i druga sela u okolini Smedereva i Smederevske Palanke. Tih dana Beogradom su kružila obaveštenja. „Pamet u glavu! Ni levo, ni desno, nego svojim pravim srbskim putem, samo za svoje interese i za interese svoga naroda i sve Srbije“. U prestonici Srbije organizovana je čak i izložba „Život teče dalje“. Sudbina Srbije u međuvremenu je uveliko išla drugim pravcem. U petak, 11. avgusta 1944 godine organizovano je noćno razaranje nezaštićenog Kraljeva. Šest bombi palo je na Dečiji dom. Samo u jednoj kolektivnoj grobnici sahranjeno je 40 kraljevačkih mučenika. Na poslednji ispraćaj, svojim sugrađanima stiglo je pola Kraljeva.
„Oslobođenje“ je uzimalo novi danak u krvi. „Saveznici“ su u Ali-bunaru ubili 128 nevinih ljudi, žena i dece, gotovo četvrtinu celokupnog stanovništva ovog banatskog mesta. Ubrzo je na ucveljeni Niš bačeno još oko 800 bombi, a 21. avgusta 1944 godine drugi po veličini grad Srbije potpuno je dokusuren. Tih dana na peć su bacane bombe od 500 kg. Razorena je i Ćuprija, bombe padaju po šumadijskom selu Markovcu, Žitkovcu kod Aleksinca i drugim bespomoćnim srbskim selima i gradovima.
U međuvremenu nastavljeno je sistematsko razbijanje Beograda. Masakriranje prestonice Srbije organizovano 3. septembra 1944. godine trajalo je puna dva sata. Ovog puta na redu su Dušanovac, Rakovica, Karaburma, pa ponovo Pašino brdo, Koteš, Neimar i ulice oko glavne železničke stanice. Tri dana kasnije, 6 septembra 1944 u 10časova usledilo je novo granatiranje. Stradali su Senjak, Sarajevska ulica, sirotinjske barake pored Save...
Dan pakla osvanuo je 6.septembra 1944. godine:“Ceo Leskovac kao da se digao u vihoru prašine i dima. Ono što je ostalo od Leskovca ležalo je obavijeno pokrovomod dima“, zapisao je očevidac ovog terorističkog čina Ficroj Maklejn, Čerčilov izaslanik u Titovom vrhovnom štabu, njegov potonji dugogodišnji prijatelj, kojem je maršal Tito posle rata u znak zahvalnosti poklonio jednu velelepnu vilu na Korčuli, koja je pre toga oteta. Ispod „savezničke“ prašine ostala je gotovo četvrtina Leskovca. Od 28.000 stanovnika život gubi više od 6.000 ljudi, žena i dece. Nemački gubici u Leskovcu i okolini bili su 300 puta manji od gubitaka civilnog stanovništva. Bila je to kulminacija anglo-američke pomoći Titu da što više rastroji i istraumira Srbiju u kojoj je većina stanovništva bila protiv njegove komunističke diktature.
Srbija je tako pala na kolena. Samo u prvoj nedelji septembra Englezi i Amerikanci su svakodnevno sa 200 – 300 lovaca i bombardera razarali ono što je od Srbije ostalo. Njihovi kobni bombarderi su u toj nedelji od 1. do 7. septembra 1944. godine, izveli ravno 1.973 borbena leta nad Srbijom i Crnom Gorom. Tu monstrouznu operaciju titovi zapadni saveznici nazvali su „Nedeljom pacova“. Ta klasična vazdušna invazija izvedena je 33 dana posle priznanja Titovog najbližeg saradnika Edvarda Kardelja da anglo-američko bombardovanje naših gradova ne nanosi „gotovo nikakve gubitke“ nemačkoj vojsci, već da je jedini opipljivi rezultat ovih akcija „na hiljade mrtvih ljudi“. Desetak dana posle „Nedelje pacova“ maršal Tito je noćnim letom sa visa otišao u tajnu posetu Josifu Vasarionoviču Staljinu. Posle sisitematske vazdušne invazije zapadnih „saveznika“, koja je trajala od proleća do jeseni 1944 godine, ubrzo je usledila i klasična kopnena invazija na Srbiju. Pod firmom isterivanja Nemaca, Staljin i Tito su na Srbiju uputili nekoliko stotina hiljada sovjetskih vojnika, koji su po Srbiji palili i silovali sve što su stigli. Postoje slučajevi da su posle silovanja majke i kćerke zakivali žrtve pred svojom porodicom za koševe sa kukuruzom. To su bili „saveznici“ i „oslobodioci“.
Tragični bilans višemesečnog angloameričkog razaranja gradova Srbije i Crne Gore nikad niko nije ni pokušao da sačini, a kamoli da dostojno obeleži stratišta desetina hiljada nevinih žrtava. Vlada generala Milana Nedića, koja je činila sve što je mogla da zaštiti svoj narod od „pomoći“ Engleza i Amerikanaca, ubrzo je bila na vešalima ili u večnom izgnanstvu. Nova komunistička vlast, koja se ustoličila na krvi ovoh nesrećnika, nikad nije ni pomišljala na potrebu da popiše nevine žrtve anglo-američkog bombardovanja, a kamoli da obelodani istinu o ovim terorističkim operacijama. Nije to pokušala ni za Titovog života, a ni posle njegove smrti. Čak ni posle raspada Titovog saveza komunista, ni posle sloma komunističkog režima Jugosloavije. Ne čini to ni zvanična Srbija, Koja još ni prstom nije mrdnula da utvrdi i objavi punu istinu o ovom najtežem masakriranju Srbije u njenoj istoriji.









Evo kako je to Titov Vrhovni stab cinio: ''Saveznici ce tuci saobracaj na svim putevima, naznacite saveznickoj (engleskoj) misiji koje puteve treba tuci'', porucuje Vrhovni stab s Visa 16.jula 1944. svom Glavnom stabu za teritoriju Srbije. Vec sutradan Tito srpske gradove proglasava metama: ''Javite gradove-objekte koje treba bombardovati...'' Njegov Glavni stab za Srbiju promptno odgovara istog dana, 17.jula: ''Molimo trazite od saveznika hitno bombardovanje Kursumlije i Prokuplja...''

Cetiri dana kasnije Glavni stab za Srbiju i njegov komandant, general Konstantin Popovic jos su konkretniji. Tog dana, 21.jula, Popovic svom Vrhovnom stabu na Visu predlaze sta sve anglo-americkim bombama treba gadjati u Beogradu, Nisu, Niskoj Banji, Boru, Vranju, Vladicinom Hanu, Leskovcu, Vucju, Lebanu i Grdelici. Uz nekolicinu vojnih i privrednih objekata spisak beogradskih meta je detaljno srocen: ''Zahvatiti zensku uciteljsku skolu i gimnaziju i Kraljice Natalije ulicu, Narodnu skupstinu, ul. Kralja Aleksandra'', pa ''Trgovacku akademiju ul. Zorza Klemansoa'', pa ''Palatu Albanije'', pa ''skolu Kralja Aleksandra na Topciderskom brdu'', pa ''jugozapadnu stranu groblja na Banovom brdu...''U Nisu ''zahvatiti'' ceo ''kompleks zgrada'', pa ''Fabriku platna i Fabriku duvana'', u Vladicinom Hanu, ''stanicu, tunel, most'', i Leskovcu ''Gumaru i stofaru...zapadnu, severnu i istocnu ivicu varosi''....

Tri dana kasnije Glavni stab opet trazi bombe: ''Zahtevajte hitno dejstvo avijacije na Leskovac, Vranje i Pristinu i na komunikacije izmedju tih mesta.''

Sedam dana posle toga na Vis leti jos jedna neobicna poruka Titovog Glavnog staba iz Srbije. Uz konstataciju da je u Lebane stiglo 60 nemackih vozila, ali da ta informacija jos nije proverena Glavni stab od reci do reci kaze: ''U svakom slucaju potrebno najhitnije bombardovanje Lebana.''

Cetiri dana kasnije: ''Hitno potrebno bombardovanje Kursumlije...''

Posle tri dana Glavni stab je malo nervozan: ''Urgirajte trazena bombardovanja...''

Deset dana kasnije jos je nervozniji: ''Molimo najhitnije bombardovanje Prokuplja i Kursumlije''

Jedanaest dana kasnije opet: ''Najhitnije potrebno ozbiljno bombardovanje Leskovca.''

Jedna Titova depesa njegovom Glavnom stabu u Srbiji otkriva mehanizam odlucivanja o tome kad ce sta anglo-amerikanci gadjati u Srbiji: ''Sve vase zelje u pogledu saveznickog vazduhoplovstva Haniker (engleski oficir) ce dostavljati saveznickoj misiji pri Vrhovnom stabu Narodnooslobodilacke vojske Jugoslavije'', glasi prva recenica. Druga desifruje ulogu Titovog Vrhovnog staba: ''Vrhovni stab ce pak odlucivati da li ce predlozeni cilj da se bombarduje.''

A Vrhovni stab je cini se odobravao sve. Odobrio je Englezima da bombarduju cak i cuvenu kamenu cupriju na Drini, kod Visegrada, zaduzbinu poturcenog Srbina Mehmeda pase Sokolovica, koju ce znamenitim romanom Na Drini cuprija proslaviti nobelovac Ivo Andric.

Tako su Tito i njegovi stabovi zastrasivali i dozivali pameti vec istraumirano stanovnistvo Srbije, a proizvoljnim odredjivanjem ciljeva na koje su usmeravali engleske i americke bombardere ponekad zbunjivali i raspamecivali i pojedine predstavnike svojih zpadnih saveznika. U jednom trenutku neverica je tim povodom spopala cak i americkog obavestajca Lina Farisa: ''Kad sam ja zbunjen'', pisao je on, ''u kakvom li je dusevnom stanju narod u Jugoslaviji?''

Titova uloga u svemu tome bila je odlucujuca i ona se, po svemu sudeci, nije svodila samo na odobravanje vec i na inspirisanje i direktno narucivanje bombardovanja nasih gradova. O tome svedoci depesa kojom on jos u prolece 1943, pre svog susreta sa Cercilom i njegovim komandantima u Sredozemlju, preko engleske vojne misije u partizanskom Glavnom stabu u Hrvatskoj trazi da ''engleska avijacija odmah bombarduje Berane, Bijelo Polje, Pljevlja, Andrijevicu, Mostar, Podgoricu i Niksic'' ....




Sačuvana

admin

  • ADMINISTRATOR
  • најстарији члан
  • *
  • Karma: +0/-0
  • Van mreže Van mreže
  • Poruke: 2381
BEOGRAD > 1943 - 1944 < .... !!!
« Odgovor #1 poslato: 17-04-2010, 13:48:22 »



SAVEZNIČKO BOMBARDOVANJE SRBIJE  1943 - 1944  ....... ? ? ?






 



Besomučno anglo-američko razaranje desetina srpskih i crnogorskih gradova, varoši i sela, započeto je 20. oktobra 1943. a okončano 18. septembra 1944. god. Staljinove invazije na Srbiju, najveće su misterije naše novije istorije. O ovoj velikoj vazdušnoj operaciji koja je progutala hiljade i hiljade ljudskih života, za vreme Titovog života niko nije smeo da kaže ni jednu reč. Sadašnji režimi u Srbiji i Crnoj Gori ništa ne preduzimaju da bi se utvrdila istina o najvećoj i najstrašnijoj vazdušnoj invaziji koja je na naše prostore ikad organizovana.
Misterija kojom je ova akcija Engleza i Amerikanaca obavijena istrajava tako i do današnjeg dana. Ključne karike te velike enigme još su potpuno zamagljene. Još se pouzdano ne zna ni ko je tu operaciju zahtevao, a ni danas se ne zna šta je bio pravi cilj ove invazije. Sve je normalno činjeno pod firmom isterivanja Nemaca iz Srbije i Crne Gore. Još manje se zna zašto su Englezi i Amerikanci ovu operaciju izvodili na poseban način. Zašto su Srbiju i Crnu Goru zasipali tepih bombam, zašto su na našim gradovima i selima vežbali ono što će kasnije primeniti i u nemačkoj? Najzad, zašto je ova kanonada sistematski produžavana iako se od samog početka znalo da nemci u Srbiji i Crnoj Gori nemaju gotovo nikakve gubitke, a da je njen pravi efekat hiljade nevinih mrtvih ljudi, kako je tvrdio Titov najbliži saradnik Edvard Kardelj.
Tek u poslednje vreme neke od ovih enigmi su, ne samo stidljivo i oprezno, već i krajnje površno pokrenute sa mrtve tačke.U Leskovcu, verovatno najvećoj žrtvi ove „pomoći“ anglo-američkih „saveznika i oslobodilaca“ organizovan je i jedan naučni skup, ali posle svega kontraverze o svemu tome danas su izgleda još veće nego što su bile. Formalno tabu tema je načeta, a pravi smisao i cilj ove operacije još nije otkriven. Čak se polako stvara utisak da se ta velika misterija do kraja i ne može rasvetliti.
Posle višemesečnog istraživanja u srpskim, ruskim i engleskim arhivama, Evroglas je prvi bio u prilici da tu veliku, tajnu svakako jednu od najvećih iz naše novije istorije, potpuno dešifruje.
Iz priče koja sledi videće se sve. Videće se hiljade nevinih žrtava, žrtve i dželati, scenario po kome je sve to činjeno. Videće se i oni koji su to tražili i odobravali, videće se i sav cinizam ove „humane misije“. Videće se i smisao i besmisao i onih koji se danas plaše istine, kojima su zablude važnije od ljudskog života, dogme preče od elementarnog ljudskog morala, utopija draža od obraza. Videće se oni koji su za vlast davali sve, od nemoćnih staraca do tek rođenih beba.
Prva žrtva naših zapadnih „saveznika“ bio je Niš. Bila je sreda, 20. oktobar 1943 god. Časovnik pokazuje da je 13 časova i tri minuta. Nebo je proključalo. U niskom letu, sa zaglušujućim motorima, Nišu se približava nekoliko desetina bombardera. S pomešanim osećanjima, lebdeći između straha i nade, Nišlije upiru poglede ka plavom svodu iznad grada. Samo koj sekund kasnije neverica prerasta u šok. Zaglušujući huk avionkih motora meša se sa potmulim eksplozijama, koje se čuju sa svih strana. Iz guste prašine, koja je prekrila ceo grad, čuju se samo vapaji. Najviše iz najsiromašnijih delova grada smeštenih oko železničke stanice, iz Šumadijske, Drinske, Prizrenske, Kjmakčalanske, Gvozdene i Banjalučke ulice. U ruševinama život gubi više od 250, žena i dece.
Pored Niša kojeg su razarali čak 15 puta, i Beograda, na koji su se obrušavali 11 puta Englezi i Amerikanci su, po Titovom odobrenju, masakrirali praktično sve veće gradove i naselja po Srbiji i Crnoj Gori. Kraljevo su mitraljirali šest puta, Podgoricu, Zemun i Ali bunar četiri puta, Novi Sad tri puta, Smederevo, Nikšić, Ćupriju i Popovac kod Paraćina po dva puta. Na njihovoj meti našli su se i bespomoćni civili Sremske mitrovice , Rume, Velikog Bečkereka, Kruševca, Peći, Kragujevca, Kovina, Pančeva, Velike Plane, Bijelog Polja, Prijepolja, Kuršumlije, Prokuplja, Vučja, Lebana, Grdelice, Podujeva, Raške, Stalaća, Mitrovice, Prištine....
Nemački objekti u Nišu pretrpeli su samo manja oštećenja. U prisustvu nekoliko hiljda Nišlija većina žrtava je, posle opela, sahranjena u zajdeničku grobnicu. Na svaku humku poboden je krst, a na sredini zajdeničke grobnice stavljen je veliki čamov krst na kome su krupnim crnim slovima ispisane reči „20 oktobar 1943“.
Na vest o anglo-američkom razaranju Niša, koje je usledilo nekoliko dana posle Moskovske konferencije predstavnika SSSR-a, SAD i Velike Britanije, na kojoj se raspravljalo i o situaciji u Jugoslaviji, u Beogradu su preduzete sve mere za proglašenje uzbune. Železnički saobraćaj je odmah obustavljen. Sa železnice sklonjeni su svi civili, a činovnici Ministarstva saobraćaja poslati su kućama.





Mesec dana kasnije, krajem novembra 1943. godine, Tito je , na predlog svojih saradnika iz Slovenije, u Jajcu proglašen za maršala. Dva meseca kasnije, petog februara 1944 god. on će svojim izaslanicima u Srbiji uputiti depešu koja će više od 50 godina skrivati jednu od najvećih tajni drugog svetskog rata na našim prostorima. Tajnu ko je u stvari tražio, ko predlagao, a ko odobravao najbestilnije razaranje srbskih i crnogorskih gradova u njihovoj istoriji. U ovoj depeši tito svoje poverenike u Srbiji najpre obaveštava da im u specijalnu misiju šalje engleskog majora Džonija Hanikera, člana britanske vojne misije privrhovnom štabu NOVJ, a onda im od reči do reči kaže: „Sve vaše želje u pogledu pomoći savezničkog vazduhoplovstva on će dostavljati Savezničkoj misiji pri Vrhovnom štabu NOVJ. Vrhovni štab će ipak ODLUČITI da li će predloženi cilj bombardovati“. Ova depeša razrešava sve dileme koje su naši istoričari i drugi Titovi doušnici decenijama izmišljali da bi „najvećeg sina našeg naroda i narodnosti“ sačuvali od njega samoga. A oni, su decenijama, mnogi to čine i danas, tvrdili da Tito i njegov Vrhovni štab nisu imali nikakve veze sa anglo-američkim bombardovanjem najvećih gradova Srbije i Crne Gore, da oni tu operaciju ni slučajno nisu odobravali, da se Tito navodno ljutio na Engleze i Amerikance zbog ove čudovišne operacije, čak da je kod svojih zapadnih saveznika protestovao što tako bezdušno uništavaju srbske i crnogorske gradove, što bezratložno ubijaju bespomoćno civilno stanovništvo ... A sad je, kao na dlanu, jasno da je sve te terorističke akcje tražio i odobravao sam Tito, da je njegova reč bila i prva i poslednja. Njegovi izaslanici u Srbiji i Crnoj Gori prijavljivali su, po Titovom nalogu, svoje želje. Njihove želje on je usaglašavao sa svojim željama i sam je odlučivao kad će one, kako i sa koliko aviona i bombi biti realizovane.
Bombardovanje svih gradova Srbije i drugih delova Jugoslavije, od početka pa sve do kraja ove višemesečne terorističke operacije, bila su u isključivoj nadležnosti Titovog Vrhovnog štaba. To je svojim saradnicima u Sloveniji krajem jula 1944 godine otkrio Edvard Kardelj. Evo kako taj deo njegovg pisma glasi od reči do reči: „Dogovarajte se s Englezima o saradnji njihove taktičke avijacije u vašim akcijama (mitraljiranje kolona, manja bombardovanja konkretnih ciljeva na frontu itd.). Oni na takav način sarađuju u celoj Jugoslaviji. BOMBARDOVANJE GRADOVA I UOPŠTE ODOBRAVA SAMO VRHOVNI ŠTAB“.
Desilo se to 30.marta. 1944. Samo jedna bomba teška 500 kg. Srušila se i u prah pretvorila četiri porodične kuće u centru ovog već istraumiranog grada. Izvlačenje mrtvih i ranjenih trajalo je punih šest dana. Sedmog dana pored zajedničke grobnice žrtava 20. oktobra 1943. spuštena su tela 11 Nišlija, a nekoliko desetina preostalih nesrećnika sahranjeno je u porodične grobnice.
„Ja bih razumeo bombardovanje Niša“ rekao je opraštajući se od svojih sugrađana okružni načelnik Jovan Barjaktarjević da smo mi zaraćena sila, pa da oni hoće da nas primoraju da kleknemo na kolena i da položimo oružije. Da nas primoraju na kapitulaciju. Pa zar mi nismo kapitulirali i pobacali oružije još onda kada smo se vezali za one koji su ove žrtve i prouzrukovali. Sada mi nemamo pred kim da kapituliramo, jedino ako oni hoće da kapituliramo pred Titom“.
Još žrtve ovog, drugog bombardovanja nisu bile ni sahranjene, a Englezi i Amerikanci su se ponovo, po treći put, ustremili na Niš. Bilo je to u sredu, 5 aprila 1944. god.
Prvi znak za uzbunu dat je u 13.30 časova, sat i po kasnije, kada su svi pomislili da je opasnost prošla, nad gradom su se u borbenom poretku pojavili prvi anglo-američki bombarderi. Brujali su iz pravca severoistoka. Ovog puta režija razaranja grada na Nišavi bila je još ciničnija. Prvi avioni su obavili Niš veštačkom maglom, a oni koji su stizali iza njih nasumice su, sa visine od tri-četiri hiljade metara, bacali svoj ubitačni tovar. Prvi udar počeo je u 15, drugi u 15.15, treći najžešći, u 15.40 časova. Na bespomoćne nišlije Englezi i Amerikanci su preko Titovog vrhovnog štaba izručili 248 bombi od kojih samo tri nisu eksplodirale. Najlakše su imale 100 a najteže 500 kg. Život je izgubilo 88,a teže i lakše je ranjeno 184 ljudi, žena i dece. U ruševinama su ostale cele porodice. Srušeno su desetine porodičnih kuća i javnih zgrada. Bombe su padale čak i po gradskom groblju. Nemački objekti opet su ostali čitavi!





Dojučerašnji naši saveznici izjavio je predsednik opštine Jovan Čemerkić „svojim bezumnim držanjem i grubim terorističkim napadima iz vazduha u crno zaviše ovaj grad. Stvoriše mu oreol mučeništva. Pobijeni svet je većinom sirotinja“.
U međuvremenu, dok su Englezi i Amerikanci, prema odluci Titovog vrhovnog štaba, po drugi put sejali smrt po Nišu, svom vrhovnom komandantu se 30. marta 1944 šifrovanom porukom javio Peko Dapčević. On je svom maršalu prijavio svoju želju. „Treba tražiti da saveznici što prije bombarduju Nikšić“.
Nedelju dana kasnije 7. i 8. aprila, Nikšić je sravnjen sa zemljom. U ovom gradu, koji je tada imao 5.000 stanonika i oko 10.000 izbeglica, nastupio je pravi pakao. Pod ruševinama je nađeno 500 muškaraca, žena i dece, što mrtvih, što ranjenih, dok su drugi delovi stanovništva bez krova i pomoći javio je međunarodnom crvenom krstu u Ženevi gradonačelnik Nikšića Jevrem Šaulić. „Neprijateljski avioni“ izveštavao je Šaulić „ne samo da su zasuli grad bombama najtežeg kalibra, nego su još gađali civilno stanovništvo iz mašinskih pušaka i vatrenog oružja iz aviona.“
Sutradan, 9. aprila, progovorio je i radio London: „Prilikom napada britanskih „Velingtona“ na Nikšić bačene su na razne objekte blok – bombe od 2000 kg. Porušeno je ili oštećeno pola varoši. Nikšić je bombardovan na traženje maršala Tita“.
Šest dana kasnije, 15 aprila, na Veliku subotu, engleski i američki bombarderi po nalogu Titovog vrhovnog štaba opet seju smrt po Srbiji. Na meti je opet, četvrti put bio Niš. Razaranje ovog već duboko ucveljenog grada trajalo je, sa kraćim prekidima, ravno pet časova. Počelo je tačno u 11 časova. Naselje Crveni Krst sravnjeno je sa zemljom. U vazduh su leteli čak i posmrtni ostaci onih nesrećnika koje su Englezi i Amerikanci pobili prilikom ranijih bombardovanja Niša. Gradsko groblje bilo je razrovano, krstovi s kolektivnih grobnica oskrnavljeni. Preživelo stanovništvo je odmah napustilo grad.
U Beograd je tek stigla vest da je Niš bombardovan, ali beograđani kao da nisu hteli da veruju da to isto može i njiam da se dogodi. Nisu verovali ni u trenutku kada je dat znak za uzbunu. Mnogi su se sklonili ali čime je znak za uzbunu prošao ulice su ponovo oživele. Čak i kada su se prvi anglo-američki avioni pojavili beograđani su ih radoznalo gledali, ne sluteći šta će se desiti. Samo za nekoliko sekundi kristalno vedro nebo nad Beogradom premreženo je hiljadama aviona. Počeo je pravi pakao, vrilo je kao u kotlu. Istovremeno su fijukale stotine bombi, zavijale su gradske sirene, urlali motori aviona. Balonijeva pijaca i sve okolne ulice u kojima tokom rata nikada nije bio ni jedan vojni objekat, bile su razorene i uništene. Prašina je prekrila pijacu na Kalenića guvnu, bolnice, u kojima su bili naši tek pristigli iz nemačke, pretvorene su u ruševine. Razoreno je i prvo beogradsko porodilište koje je sagrađeno posle Prvog svetskog rata dobrovoljnim prilozima beograđana. U njemu su Englezi i Amerikanci prekratili živote i nekoliko porodica sa tek rođenim bebama. U kući Šićevića u centru grada smrt je našlo sedmoro beograđana. Glavni nemački punktovi u Beogradu nisu ni okrznuti. Nekoliko sati kasnije, na drugi dan uskrsa, usledilo je drugo još bezobzirnije bombardovanje Beograda. „Savezničke „ bombe pogodile su Centralni higijenski zavod, Bolnicu za zarazne bolesti, Dom slepih, Berzu rada, Ortopedski zavod, Dečiju bolnicu, Dečiji dispanzer... Stradalo je nekoliko mlinova, galerija, biblioteka, izdavačkih preduzeća, muzičkih škola, bioskopi na Terazijama, Center za humor, Srbsko narodno pozorište... Srušene su Terazije, oštećeni svi mostovi na Savi i Dunavu, prah i pepeo prekrio je desetine beogradskih ulica. Od Niške, Stiške, Alekse Nenadovića, Krunske, Francuske, Rimske, Miletine, Mekenzijeve i Kneza Miloša do Mletače, Kraljice Natalije, Zvečanske, Hadži Đerine, Nemanjine...Razorne „savezničke“ bombe pogodile su glavnu Železničku stanicu, železnička stanice u Topčideru i Rakovici, Okružni ured za osiguranje radnika, palatu „Albanija“, Poštu br.2, Fabriku štofova Vlade Mitića na Karaburmi, Fabriku hartije „Vapa“, Tehnički fakultet, Vajfertovu pivaru, Studenski dom. Beograd je bio obogaljen – nemački objekti su ostali tamo gde su i bili. Život je izgubilo 2.000 ljudi, žena i dece, teže i lakše je ranjeno oko 5.000 beograđana.
Među depeđama u kojima Koća Popović maršalu Titu, na njegov zahtev, predlagao šta sve u Srbiji treba bombardovati verovatno su posebno bizarne one koje je uputio 28. i 29. avgusta 1944. godine. U prvoj on svog izveštava kako „sada saznajemo da su u Leskovcu bile velike snage, uglavnom Nedićevske“ i da su „otišle iz Leskovca za Kruševac Zaječar i tri voza Bugara za Niš...“ Nekoliko sati kasnije, sutradan, Popović predlaže ozbiljno bombardovanje tog istog Leskovca iz koga su Nedićeve i bugarske trupe „otišle za zaječar i za Niš...“ Bombe na srbsku prestonicu su bacale leteće tvrđave B-17 i četvoromotorni bombarderi B-24, koji su se, ironijom sudbine zvali „liberatori“ – „oslobodioci“. Engleske i Američke bombe ubile su svakog šestog žitelja Podgorice. Ubijeno je 2.500, a ranjeno 4.500 stanovnika. Nemačka vojska imala je samo 15 mrtvih.
Nemački gubici u Beogradu bili su sto puta manji od žrtava nevinog civilnog stanovništva. Samo u jednom danu ispred centralnog groblja stajalo je 450 kovčega Beograđana kojima je neko iz porodice ostao živ pa je mogao da se postara za njihovu sahranu. Beograđani su bili preneraženi kada su jednoj velikoj bombi, koja nije slučajno eksplodirala, otkrili poruku koju im šalju Englezi i Amerikanci i oni koji su odobrili suludo masakriranje Beograda. Na bombi je krupnim ćiriličnim slovima bila poruka „Srećan Uskrs!“.
Desetak dana kasnije, u sredu 26. aprila, radio London je javio da je maršal Tito Englezima i Amerikancima uputio poruku zahvalnosti za bombardovanje jugoslovenske teritorije. U to vreme Beograd je gotovo sve svoje bolnice i druge zdravstvene ustanove, sa bolesnicima i svim medicinskim osobljem, iselio iz grada. Gradsko porodilište smešteno je u podavalsko selo Zaklopaču. Beograd je zamro. Saobraćaj u gradu je obustavljen, škole i fakulteti su prestali sa radom. Hiljade unezverenih Beograđana potražilo je utočište u Ripnju, Velikom Mokrom Lugu, Rakovici, Pinosavi, na Avali. Direkcija za ishranu stanovništva počela je da preostalom stanovništvu deli namirnice preko 114 pekara i 340 prodavnica. Za nepunih mesec dana Beograđanima je na ovaj način podeljeno 126 vagona brašna, 17.5 vagona šećera, 16 vagona soli, 12 vagona sapuna, četiri vagona ulja.
Ranjenim gradom krstarile su desetine ekipa za rasčišćavanje ruševina i izvlačenje mrtvih i ranjenih Beograđana. U ovim ekipama je bilo i staro i mlado, prvaci drame, opere i baleta Srpskog narodnog pozorišta, učenici i studenti, radnici i činovnici, najistaknutiji sportisti. Javili su se i mnogi dobrotvori. Industrijalac Stevan Stefanović priložio je milion dinara, general Milan Nedić dva miliona, Pančevački mlinari poslali su 25.000 kg. Pšenice i kukuruza i 150 kg. Masti. Tanasije Živojinović predsednik opštine u Resniku priložio je 50.000 dinara, Milutin Hadži-Vuković 25.000 dinara a dr. Dimitrije Miodragović je deci srbskih izbeglica namenio 10.000 dinara. Crveni krst Požarevca uputio je 500.000 dinara, Tihomir Dimitrijević iz Požarevačkog Aleksandrovca dao je 5.000 kg. Kukuruza, 2.000 kg. Pšenice i 50 kg. Kilograma masti. Beograd je strahujući od novih čestitiki „saveznika“ noću bio poptpuno zamračen. Kazne za krađe, špekulacije bile su sve veće. Od raznih špekulanata i crnoberzijanaca svakodnevno su oduzimane stotine kilograma raznih proizvoda koje je vlast u najvećem broju slučajeva delila bolnicama, obdaništima i dečijim domovima.
U depeši koju je 21.jula 1944 uputio Titu na vis, Koča Popović je predložio da se bombarduje i „jugozapadna strana groblja na Banovom brdu“.


***
Sačuvana