Forum Srpska Vretena

Molim vas da se prijavite ili se registrujete.

Prijavite se korisničkim imenom, lozinkom i dužinom sesije
Napredna pretraga  

Vesti:



Autor Tema: TAJNA OSTALA DO KRAJA !!! ...  (Pročitano 4769 puta)

admin

  • ADMINISTRATOR
  • најстарији члан
  • *
  • Karma: +0/-0
  • Van mreže Van mreže
  • Poruke: 2381
Одг: TAJNA OSTALA DO KRAJA !!! ...
« Odgovor #4 poslato: 13-12-2013, 16:18:59 »

6./


TAJNA OSTALA DO KRAJA !!! ...........

Živela sa željom da na drugom svetu počiva pored supruga.Posle života u kavezu izobilja izabrala inaćenje sa državom !




JOVANKA se nije prepoznavala po nakitu. U oblačenju i hodanju kao po pisti bila je u trendu, uzor mnogim Jugoslovenkama, a i šire. U njenom osmehu, više nego u nakitu, bilo je radosti koja svetli.

Jovanka je imala tri života: do Tita, sa Titom, i najduži - posle Tita. U sva tri je uspela da očuva svoju privatnost. U trećem dobu, posle smrti supruga, mogla je sama da odluči kako će i gde živeti. Mogla je da bira:

Da mirno prihvati ponudu državnog vrha, da bude lojalna drugarica koja istrajava na putu „I posle Tita Tito“;

Da mnogo toga prepusti zaboravu i sačuva dostojanstvo, da se penzioniše kao potpukovnik i spomeničar, da zatraži stan koji odgovara činu;

Da odmah objavi memoare, koje bi bez sumnje dobro unovčila i tako postala finansijski potpuno nezavisna, da stekne ugled i poziciju prvog Titov jevanđeliste, da tumači jugoslovensku i politiku nesvrstanih;

Da, ako je tuga savlada, ode u monahinje...

Mogla je sve to, ali nije.

Odabrala je ulogu da se inati sa političkim moćnicima, sudi sa državom. Njen život sa Titom bio je dramatičan, postala je medijska ličnost. Oboje su predugo živeli pod totalnom kontrolom, pratnjama i obezbeđenjima, u okovanom kavezu. U jednom trenutku oboje su zakukali kad su otkrili da su im službe i bračnu postelju ozvučile. Čudno je da ona nije, kad joj se pružila prilika, krenula u slobodan život. Podsetila je na vremešnu lavicu iz zoo-vrta. Kad su joj se otvorila vrata kaveza, izašla je na sunce, protegla se zevajući i vratila u kavez.

Život u kavezu izobilja i Jovanki kao da je bio ideal. Iz prkosa ili nemoći, Jovanka se u novom staništu potpuno zapustila. A znalo se da je rezidencije (bilo ih je 43!), posebno one u Beogradu i na Vangi, održavala na visokom nivou. Ovde je sve prepustila propadanju, žaleći se na okruženje i državu. Živela je samo sa jednom željom: da bar na drugom svetu, sustigne odbeglog supruga i počiva pored njega.



Zna se da Tito svoju poslednju želju nije poverio sinovima nego Užičaninu, generalu Armije JNA Nikoli Ljubičiću. Nije, naravno, pogrešio. Po ugledu na supruga, i Jovanka je odabrala Užičanina, Žarka Jokanovića (1967), visokog omladinskog rukovodioca u SFRJ, strasnog predvodnika uličnih protesta, ali i glumca, novinara i humanistu.

Prvo se pred Jokanovićem ispovedila, ispričala svoj (bezgrešni) život...

Pripovedajući o svom životu Jovanka je govorila detaljno o zavičaju, porodici, slavnim precima koji su bili i na dvoru cara Dušana. O obostranoj ljubavi nje i Tita (dugo je razmišljala da li da se uda). O pregovorima Tita sa Dražom, kad je jedva izbegao atentat koji su mu četnici pripremili.

Nije pomenula sukob sa Staljinom iako se spekulisalo da jedno slovo u reči „ne“ pripada njoj. Nije pomenula ni obračun sa Đilasom, ni da li su Brozovi patili ili slavili dok je on robijao.Za Pokret nesvrstanih je tvrdila da je njena ideja koju je smislila na skupu u Bandungu i da je to Nehru javno potvrđivao.O aferi sa prisluškivanjem (1966), iako su generali Luka Božović i Pepo Babić svedočili da je bila vrlo aktivna (dežurala sa pištoljem iza zavese), tvrdeći da taj „slučaj“ nije ispitan do kraja.

ZLATNICI DRUGOVIMA !

GENERAL Jefto Šašić je pričao da je u vreme rezolucije (1948), kad se strahovalo od napada na Jugoslaviju, Tito darivao više drugova zlatnicima da im se nađu kad odstupe u šumu. Pošto napada nije bilo, neki su zlatnike vratili, a neki su na njih i zaboravili.

O Ivanu Krajačiću nije mnogo govorila, iako je poznato da je živela u njegovoj vili u Zagrebu dok se školovala, kao ni o njegovoj ulozi oko ozvučavanja, ko je koga prisluškivao...

Nije otkrila ni pozadinu Maspoka u Hrvatskoj (1971), koliko je njime upravljao i Tito, sve dok se pokret nije okrenuo protiv njega.Za to što je bila odvojena od Tita okrivila je Dolanca (nemački špijun) i Ljubičića, a grešnim ih je proglasila i zbog raspada SFRJ.Jovanka je svojim svedočenjima mnoge očarala, ali i razočarala. Posebno je razočarala titoiste sa istinom da je njihov idol, četvorostruki heroj, „seksualno onemoćao“. To je bila njena reakcija na sramno podvođenje dve maserke starcu, samo da bi je ponizili.

Jovanka je govorila, ali bi za nju bilo slavnije da nije. Mnogi istraživači su polagali velike nade da će otkriti mnoge tajne druge Jugoslavije. A ono - ništa!Jovanka je ostvarila svoj cilj. Sahranjena je u Titovom mauzoleju, Kući cveća. To dosad nije uspelo nijednoj supruzi vladara, privilegija da počiva uz svog supruga. Takva mogućnost isključena je u kulturi sahranjivanja i na Istoku i na Zapadu. Jedna je Jovanka.



Sa njom je otišlo i jedno vreme...

KRAJ

***
Sačuvana

admin

  • ADMINISTRATOR
  • најстарији члан
  • *
  • Karma: +0/-0
  • Van mreže Van mreže
  • Poruke: 2381
Одг: TAJNA OSTALA DO KRAJA !!! ...
« Odgovor #3 poslato: 13-12-2013, 16:02:43 »

4./


NI KRALJICA NI PRINCEZA .....

Pojava lepe i stasite Jovanke izazvala malu pometnju u Belom dvoru. Žeželj: Nisam se dvoumio kada sam Jovanku odredio za rad u Dvoru



ŽEŽELj je ratno vojevanje okončao oslobađanjem Zemuna, gde je zadobio devetu ranu. Odatle nije produžio ni za Srem, ni za Liku. Vratio se natrag, preko Save.

“’Nećemo, Milane, stalno ratovati’, predočio mi je Josip Broz, u Belom dvoru, pre nego što mi je saopštio i novi zadatak”, seća se Žeželj.

Žeželj je dobio naređenje da hitno formira jednu novu jedinicu, gardijsku brigadu, onu, koja će brinuti o Titovoj bezbednosti. Ali, koja će, istovremeno biti i ukras narodnom vođi i revoluciji.

“Imao sam slobodne ruke u biranju najboljih momaka, po svim jedinicama. Međutim, još se ratovalo i svašta događalo... Pogrešan potez u izboru naprosto nisam mogao povući”, prisećao se Žeželj tih davnih dana.

Uloga Josipa Broza postaje sve značajnija, a Milan Žeželj je postao komandant garde, ali i Titov ađutant.

Jovanka Budisavljević stigla je u Beograd, po vojnom pozivu, i odmah se obrela u Komandi garde. Kako je protekao prvi susret Jovanke Budisavljević i Milana Žeželja?

“Sve te pridošle žene, bile su mlade i lepe. Jovanka je, ipak, odskakala, bila je najzgodnija. Meni je zapala za oko, ne toliko izgledom, koliko svojom karakteristikom, koja je bila besprekorna. A, pismena karakteristika bila je odlučujuća, najvažnija. Zato se nisam dvoumio kada sam Jovanku Budisavljević odredio za rad u Dvoru”.

Komandu garde od ograde Dvora delila je samo jedna ulica. Ko je Jovanku Budisavljević uveo na kapiju Dvora i kako je izgledao njen prvi radni dan? Milan Žeželj se toga više ne seća. No, sudeći po svemu, mala iz Pećana, partizanka Ljelja, vrlo brzo je osvojila i dvorske prostore.

Jovanka nije bila u prilici da izigrava ni princezu ni kraljicu. Svakim danom u svakom pogledu postajala je sve moćnija i bez toga.



Pojava Jovanke Budisavljević na Dvoru, blago rečeno, izazvala je pravu pometnju.



Od Josipa Broza se nije odvajala Davorjanka Zdenka Paunović, njegov najodaniji pratilac od odlaska iz Beograda 1941. pa do pobedonosnog povratka 1944. godine. Zdenka je najpre bila Titova kurirka i telohraniteljka, a docnije i jedna od sekretarica. Saradnja i bliskost učinili su svoje.
Davorjanka nije plenila stasom, ali su u tom tananom stvorenju bile satkane velike i uzvišene strasti ženskog roda. Iako je njena intimna veza sa Josipom Brozom javno prikrivena, isto tako je javna tajna bila da oni ne mogu jedno bez drugog. To su, uostalom, pokazali i vreme i događaji.

Čim je rat okončan, Titova supruga Herta Has je stigla u Beograd, čvrsto rešena da s Josipom Brozom izravna sve račune. Uspela je da se probije i u sam Beli dvor, zbog čega su neki oficiri dobili i šamare. Iako ugroženog zdravlja, nežna Paunovićeva, inače Požarevljanka, i tu je ostala neprikosnovena. Herti ništa nije pomoglo. Okrenula se najpre struci, a onda i ljubavi. Radila je u Kidričevoj planskoj komisiji i postala cenjeni ekonomista. Uspela je da zasnuje novu, srećnu porodicu. Više ljudi sa kojima sam razgovarao o Herti, spominjali su je kao dragu i vrednu ženu.

Davorjanka je bolovala od tuberkuloze, ali i bez bolesti bila je jako nervozna. Bolest je samo uvećavala tu nervozu. A, još kada se pojavila Jovanka, osetila se ugroženom. Zbog njene arogancije, sve manje je simpatisao i Aleksandar Ranković, pričao mi je Milan Žeželj.

Jovanka je vrlo brzo, po dolasku na rad u Dvor, bila primećena u Titovoj blizini. Čak je, jednom prilikom, došlo i do nesporazuma sa ordonansom, koji Jovanki nije dozvolio da u kasnim noćnim satima uznemirava maršala. Intervenisao je i general Milan Šumonja.


POZADINCI U DVORU ...

“Stigli su neki Ličani i isprljali Beli dvor”, šaputalo se među upućenim poznavaocima dedinjskih prilika. I, zaista u Beli dvor se uselila jedna pozadinska jedinica i tu se razbaškarila. Da su ovi borci pogrešno shvatili “duh” revolucije, ubrzo im je pokazao general Ljubodrag Đurić, komandant tek oslobođenog Beograda, koji ih je, po kratkom postupku – iselio!


Životna drama Davorjanke Paunović približavala se svome kraju. Nežna Zdenka, koja je mislila da će jednom, ipak, moći da nastavi studije agronomije, morala je da se oprosti ne samo sa tom željom već i sa životom. Umrla je 1. maja 1946. godine, u Rumunskoj ulici broj 15, današnjoj Užičkoj, na beogradskom Dedinju. Po Titovoj želji, sahranjena je u Belom dvoru. Tim činom Tito je hteo da pokaže svima koliko je ta veza bila jaka.

“Kasnije, kad smo postavljali Zdenki spomenik”, seća se Žeželj, “Jovanki nije bilo pravo, i htela je, na neki način, to da spreči. Nije, međutim uspela”.

Posle Titove smrti rodbina je prenela Davorjankin grob, kod njenih roditelja, u rodni Požarevac.

***

5./


JOVANKI PREZIME BROZ ....

Potpisi u opštini Rakovica obaveza na večnu vernost. Kumovi Ranković i Gošnjak, svečani ručak u Iloku !





KADA su se zavoleli Josip Broz i Jovanka Budisavljević?

Tito je u proleće, 1951. godine, imao zdravstvenih teškoća, kada je bio podvrgnut ozbiljnom hirurškom zahvatu. Bio je operisan od žuči. Uspešno i brzo se oporavio. Sedmi dan posle operacije je ustao i hodao, a za uspomenu, slikao se sa ekipom koja ga je operisala.

Ni ta slika nije mogla bez dva verna saradnika - Jovanke i Žeželja.

Najzad, posle ceremonijala, koji predviđa zakon, Jovanka se odrekla svog prezimena i prihvatila prezime svog supruga - Broz! Ona je prihvatila i zakonski propis da će se u bračnoj zajednici poštovati i međusobno pomagati. Na to su se supružnici Broz obavezali 15. 4. 1952. pred matičarem, svojeručnim potpisima, u beogradskoj opštini Rakovica.

Na dan venčanja Jovanka je imala 27 godina, a njen slavni suprug 59. Razlika između njih dvoje - više od 32 godine.

„U Iloku, u vili ‘Dunavka’, bio je organizovan ručak. Ko je sve, pored kumova Rankovića i Gošnjaka, bio prisutan, više se tačno i ne sećam. Znam sigurno da je tu bio i Ivan Krajačić. Nije bilo ni muzike ni pesme, a drug Tito je saopštio da se oženio s drugaricom Jovankom; rekao je to tako da svi čuju i znaju...“



Tako se tog svečanog trenutka seća general Milan Žeželj.

Zvanično, to je bio drugi brak u životu Josipa Broza. Pre toga, on je živeo u braku s Ruskinjom Pelagijom Bjelousovom, s kojom je imao i troje dece. U vezi, koja nije bila regulisana (samo) zakonom, Broz je živeo s Hertom Has. Iz te veze rodio se sin Aleksandar Broz. Pet godina, Tito je živeo i sa Davorjankom Zdenkom Paunović, od koje je bio stariji 29 godina.

Ženidba voljenog maršala s lepom ličkom partizankom nije obelodanjena javnosti, mada se u narodu o tome nagađalo. Tek u septembru 1952. godine, Jovanka je bila „otkrivena“ i kao supruga Josipa Broza Tita.

Situacija sa Rusima u ono teško vreme nalagala je da što pre moraju biti otkriveni eventualni „sovjetski ljudi“, koji su se nalazili, možda, u Titovoj blizini. Ta akcija je morala biti munjevita i nemilosrdna. Na tim poslovima radili su mnogi, ali niko tako vatreno kao ađutant Milan Žeželj i higijeničarka sa širokim ovlašćenjima, major Jovanka Budisavljević.

Svi vidovi kontrole bili su pooštreni. Uvedena je i stroga kontrola hrane. Uz kuvarice, pored šporeta, bili su i ljudi iz obezbeđenja. Tako je ostao u sećanju i oštar protest Koče Popovića šefovima Kontraobaveštajne službe:

„Ja sam načelnik Generalštaba, a vi mene uhodite! Šta to treba da znači“, pitao se Popović.

Spor je okončan tako što je čovek zadužen za Popovićevu ishranu, Slovenac Plančnik, sredio sam stvar i to u kuhinji: „Ja vam čuvam život, a vi ste nezadovoljni. Kakav ste vi to čovek“?

I za Jovanku Budisavljević bilo je sve više odgovornijeg posla. Po nalogu Aleksandra Rankovića sačinjena je potpuno nova organizacija za čuvanje i obezbeđivanje Josipa Broza. Tako su naročito ojačale pozicije Jovanke Budisavljević i Milana Žeželja.

Jugosloveni su izdržali sva iskušenja, koja im je Staljin nametnuo. U napaćenom narodu, najveću korist ostvarilo je, ipak, njegovo rukovodstvo, ono isto koje se nekada, najviše i klelo u Staljina.

Maršal Tito postao je - neprikosnoven!



A žena, koja je bila uz njega, onda je mogla da bude, uistinu, samo krunisana. Jovanka Budisavljević postala je Jovanka Broz.



Posle uzbudljivih događanja, Tito je kretao na putovanje van zemlje. Ukrcao se u novosagrađeni brod „Galeb“, prihvatajući poziv Vinstona Čerčila da poseti Veliku Britaniju.



Strahovito nevreme pratilo je ovaj brod tako da su svi bili uznemireni zbog Tita. Ali, on je to, po pričanju Milana Žeželja, sjajno podneo!

Jovanka nije išla na taj put, jer je procenjeno da bi njeno prisustvo moglo negativno uticati na glas naroda, koji je obožavao Tita. Tito je bio briljantan na ostrvu, govorio je na televiziji. Međutim, kasnije se pričalo, da su mu Englezi zamerili što je stigao u posetu bez svoje supruge. Smrću Staljina iščezli su strahovi i predrasude. Ta godina, dakle, bila je trijumfalna i za Brozove, lično.

Sa Lenjinovim proročkim upozorenjem da će „svaka kuvarica u socijalizmu moći da upravlja državom“, upoznali su se mnogi, a među njima i brojne partizanke. Većina tih devojaka, zanesena duhom i slavom revolucije, slila se u gradove, ne da bi upravljala državom već da bi se osposobila za rad u kuhinji! U poratnim okolnostima, mnogoljudnoj masi se pružala prilika za sticanje osnovnog obrazovanja i doškolovavanje.

Jedan visoki oficir pitao je na partijskom sastanku zaposlenih u Dvoru i rezidencijama zbog čega Jovanka ne dolazi redovno na časove u večernjoj gimanziji, koja je bila osnovana na Dedinju za doškolovavanje oficirskog kadra. Isti oficir je, pri tome, primetio da ona izbegava grupna učenja i javne provere znanja...

Posle oslobođenja, Jovanka je, bar kada su bili u pitanju njeni brojni drugovi i drugarice, bila u velikoj prednosti - znala je besprekorno da čita i da piše. Ali, i više od toga - mogla je da prati predavanja i da pita.

Jovanka je prvi razred završila u oficirskoj gimnaziji na Dedinju. Njena prerana „izolacija“ od ostalih učenika bila je razumljiva, jer je već, uveliko, bila u Titovoj blizini.

Njenu želju da ne sedi sa učenicima iz Dvora i rezidencija, sa kojima je, inače, pohađala školu, ispunio joj je Tito, poslavši je u Zagreb. Jovanki su, normalno, bili bliži povijest i zemljopis od istorije i geografije, pa je i u tom, jezičkom pogledu, bila bliža svom pučkom obrazovanju, koje je stekla u Pećanima.

FIĆE NA POKLON !

„FIĆA“ je više doprineo ekonomskom prosperitetu zemlje nego svi zavodi za planiranje, komiteti i razne komisije. Mala limenka postala je ideal, uspeh, merilo vrednosti, s kojim se otkrivao svet. Svoje novitete Kragujevčani su poklanjali Brozovima. U sporu s državom SFRJ, posle Titove smrti, Jovanka je tražila da se u zaostavštinu pokojnog predsednika unesu i dva vozila, koja su dobijena na poklon od „Zastave“.

***
Sačuvana

admin

  • ADMINISTRATOR
  • најстарији члан
  • *
  • Karma: +0/-0
  • Van mreže Van mreže
  • Poruke: 2381
Одг: TAJNA OSTALA DO KRAJA !!! ...
« Odgovor #2 poslato: 13-12-2013, 15:17:33 »

2./


MILICA OTAC i MAJKA .....

Kad je Jovankin otac Mićo otišao u pečalbu, teret kuće preuzela je majka. Jovanka je krštena u crkvi, u selu Debelo Brdo, s kojim su Pećani tada bili u istoj parohiji


/ Crkva u Pećanima ... /


PUT do pakla i nazad pripada onima čiji je život, po pravilu, uvek na velikim iskušenjima - i to od početka do kraja !!

Ko je sve učestvovao u davanju imena Jovanki Budisavljević, ipak, nisam uspeo do kraja da utvrdim. Ali, zato se zna da je zbog tog imena najsrećnija bila njena baba po majci, Jovanka Svilar. Isto tako se zna, da su žene, tek okupavši žensko novorođenče, rekle:

"Ako bude na babu Jovanku onda nema šta da brine. U selu joj neće biti ravne, po vrednoći, dobroti i lepoti."

Ženskoj deci se ovde, kao i u većini naših krajeva, očevi nisu uvek radovali. Zato su se komšije pomalo podsmevale Jovankinom ocu Mići kad je 24. novembra 1924. godine obukao novo odelo i točio rakiju.

Jovanka je krštena u crkvi, u selu Debelo Brdo, s kojim su Pećani tada bili u istoj parohiji. Crkva je sagrađena u vizantijskom stilu, u doba kada je ovim krajem upravljala žena, carica Marija Terezija. Na krštenju je držao kum Mićo Svilar, kum svoj deci Miće Budisavljevića. Crkveni obred krštenja obavio je pop Radivoje Korać, koji je u ovoj parohiji službovao od 1906. do 1927. godine.

Nije poznato kada je "dobri pop Rade", kako su iz Milošte zvali Koraća, krstio devojčicu, niti šta je zapisao, jer su crkvene knjige spaljene u ratu. Ali, po sećanju živih, Jovanka je bila vrlo zdravo, napredno i lepo dete.

Direktni potomak popa Koraća je i ugledni profesor, pokojni Veljko Korać, s Filozofskog fakulteta u Beogradu. Bratić popa Radivoja je i čuveni košarkaški as, rano i tragično preminuli Radivoje Korać, koji je po stricu i dobio ime. Jedno evropsko takmičenje - "Kup Radivoja Koraća" - omogućilo je da se još jedan dobri Radivoje zapamti kako valja.

Crkva u Debelom Brdu, u kojoj je Jovanka krštena 1924. godine, zatvorena je u junu 1941. godine, istog onog dana kada su ustaše iz nje izvukle popa Vujadina Panjkovića i odvele ga u zloglasni logor kod Gospića, iz koga više nikad nije izašao.

Jovankin otac Milan - Mićo Budisavljević kupio je, po povratku iz Kanade, 20 jutara oranice, košanice i šume, nekoliko krava, dva vola i dva lepa konja. Od prerano umrlih roditelja, oca Maksima i majke Grude, nasledio je, kao jedinac, celo imanje. Mićo je stekao veliki imetak, a često su ga cure i momci pominjali po lepim odelima, druželjubivosti i pričanju. Mogao je da bira s kim će se oženiti i izbor je pao na komšinicu Milicu Svilar. Prvo dete koje je ona rodila dobilo je ime Maksim, po dedi, Mićinom ocu. Zatim je došla Jovanka Budisavljević, a u kuću je ubrzo stigla i treća radost - sin Petar, koji je dobio ime po Mićinom stricu.

Porodična idila nije dugo potrajala: Milica je preuzela brigu o deci, jer je Mićo po drugi put, u potrazi za dolarom, krenuo u pečalbu.

Jovanka je bila lišena očeve ljubavi i zaštite i prirodno je što joj je majka postala sve. Rastući pod njenim okriljem, osetila je svu njenu plemenitost, ali i težinu i gorčinu života koje je ova hrabra žena dostojanstveno nosila i podnosila. Jovanka se s ocem susrela kao učenica; zahvaljujući okolnostima, praktično, nije stigla ni da ga upozna.


DEVOJKA "SREĆNE RUKE " .....

KAO devojčica, Jovanka je bila i hitra i vešta. Posle kiše znala je, i s mlađima i sa starijima od sebe, da sakuplja pečurke. Gotovo intuitivna preciznost u razlikovanju zdravih od otrovnih, pitomih od divljih, obezbedila joj je, kod meštana, skoro proročku rečenicu: u životu i izboru "svog princa" biće srećne ruke...

Privrženost majci pojačana je rađanjem dve sestre - najpre Zore, 1934, a onda i Nade 1936. godine. Te godine, posle završetka osnovne škole, započela je Jovankina prva životna drama. Umire baba Jovanka, njena dobra i brižna zaštitnica. Majci je bivalo sve teže. Jednog poznog jesenjeg dana Jovanka je ostala da brine o dvema nejakim sestrama, dok je majka, hodeći u planinu, čak u Padalište, po kupus, od nevremena i ranog snega pretrpela pravi užas, koji će joj doći glave. Teško obolela od sušice, Milica Budisavljević je umrla u 35. godini života. Oplakivana je i po povratku s pećanskog groblja. Za njom je najviše cvilela njena kćer Jovanka.

U kući Miće Budisavljevića nastao je pravi pakao. Plač dece, pune staje, priskakanje sela u pomoć, nisu uspeli, barem kod Jovanke, da odagnaju tugu, koju će nositi celog života. Valjalo je, kako običaji i nalažu, oženiti čoveka. Prilika za to ukazala se u Soki Svilar, zvanoj Koka, koja se nakon smrti sina jedinca, razvela i vratila iz Ličkog Petrovog Sela, ponovo svojima, u Pećane.

Soka je udajom donekle ublažila bol Budisavljevića, ali je i nakon rođenja Jovankine polusestre Mare, bila i ostala maćeha. O tome govori i činjenica da je Jovanka, čim joj se ukazala prilika, bez dvoumljenja zamenila kućni pakao ratnim neizvesnim vihorom, odlazeći kao 17-godišnja lepotica u rat.

ODRAZ MOĆI DRŽAVE ! ...

Tito se iskazivao i kao masovna psihološka pojava, njegove istupe na javnoj sceni pratili su milioni ljudi. U toj scenografiji stas, ali još više osmeh njegove supruge, bio je zanosan, odraz srećnog života naroda i moći jedne države. Bio je to osmeh koji je uzdizao harizmu vođe koji je obeležio 20. vek.

***

3. /

LJELJA SA TITOVKOM  .....

Mlada partizanka upoznala Josipa Broza Tita u Drvaru 1944. godine uoči desanta !



/ jOVANKA bUDISAVLJEVIĆ (LEVE NA SLICI) /


ZIMA 1943. bila je oštra, jedna od najsurovijih u celom ratnom periodu, a za Jovanku Budisavljević bila je možda jedna od najbolnijih u njenom životu.

U borbama oko Mokrog polja, ranjena je, prvi put, i to u petu. Iako na prvi pogled bezazlena, rana je pratila celog života, zbog čega je morala da nosi posebno ojačanu cipelu. Jovanka Broz, za koju su se cipele, s brojem 38,5 izrađivale ručno, bila je "klijent" i poznatog zagrebačkog obućara Đure Baćanija.


BRIGA O SESTRAMA ...

MISLI Jovanke Budisavljević nisu bile upućene samo onima kojima je njena pomoć bila i melem i lek, već i zavičaju, ličkoj daljini: da li je iko od njenih preživeo pokolj i pustoš? "Čim se rat završio odveo sam Nadu i Zoru u Otočac, u tek otvoreni dom za nezbrinutu decu. U Narodnom odboru smo odlučili da tamo pošaljemo samo njih dve. Imao sam muke da ih odvedem. Nisu htele nikud od kuće pa su bežale, skrivajući se. Odvezao sam kolima, konjskom zapregom", sećao se jedan komšija i rođak Bude Budisavljevića. Čim je stala na noge, Jovanka je odmah preuzela svoje dve sestre, mezimice, Nadu i Zoru, odvela ih u Beograd, da bi redovno nad njima bdila.


"Jovanka mi je bila mnogo draga", pričala nam je Milica Svilar. "Strahujući da iz ponosa ne odbije kada joj neko nasilno seče kosu, preuzela sam obavezu da ja s njom to sredim. Prišla sam joj, onako u hodu, i jednim malim makazicama odsekla pramen pletenice... I kao da sada gledam taj prizor; Jovanka se zacrvenela i skamenjeno izgovorila: 'Da mi je to učinio neko drugi nikad mu ne bih oprostila.' Otišle smo kod jedne moje tetke i ona joj je odsekla te bujne, divne crne pletenice."

Iako kratko ošišana, Jovanka je bila i ostala lepa. Titovka je još lepše pristajala njenoj kratkoj kosi.



"Jovanka je imala i nadimak. Zvale smo je Ljelja. Uvek je bila tiha, ali su je krasili i mudrost i lepota. Meni je posebno imponovala svojim iskrenim zalaganjem da sve u četi budemo jednake u pravima i obavezama, da se nigde ne razdvajamo", ispričala je, takođe, Milica Svilar.

Članice Prve čete bile su izuzetno mlade - od 15 do 24 godine, a Drvar je u maju, sasvim izvesno, izgledao božanstveno. Naravno, pre čuvenog desanta, 1944. godine. U njemu je bila koncentrisana moć i pamet revolucije - Vrhovni štab i Tito. A ni mladosti, sudeći po svemu, nije nedostajalo. Tih dana u Drvaru, pre desanta, Jovanka je upoznala Josipa Broza Tita. I, bila, prirodno impresionirana! Da li je baš tu sevnula ona iskra koja se zove ljubav, između 20-godišnje bolničarke i 52-godišnjeg maršala Josipa Broza?

http://www.vijesti.me/data/slika/7/64429.jpg

U Jovankinoj blizini tada se našao onaj isti, već spominjani lički komandant Đoko Jovanić. Tog komandanta ona je poštovala i neobično cenila. Zbog te činjenice, mnogo godina kasnije, dospeli su u neugodnu situaciju koja se graniči s glupošću. To se naročito odnosi na generala Jovanića, koji je brutalno "umirovljen".

Kada je i kako Jovanka dospela, po drugi put, u Titovu blizinu?

"Ne mogu se više setiti tačno, ali sigurno negde u drugoj polovini 1945. godine. Meni su, po drugi put, poslali grupu žena partizanki da ih rasporedim na rad, po službenim i privatnim rezidencijama visokih revolucionara. Među njima, najviše je bilo mojih Ličanki, ali i Kordunašica, Dalmatinki, Crnogorki... Tu je bila i ona, Jovanka Budisavljević", pričao mi je jednog dana, u proleće 1989. godine, general Milan Žeželj, u svojoj već oronuloj vili na Dedinju.

A u vreme kada je Jovanka stigla na Dedinje, o Milanu Žeželju, 25-godišnjem kršnom Ličaninu, počelo se uveliko šaputati. U ratu, Žeželj je bio ludo hrabar momak. Devet puta je ranjavan, a s tri metka je nastavio život, da bi im tek u poodmaklim godinama, odredio i lokaciju! U bitkama za Beograd, ispod Avale, bio je i kontuzovan. Rusi su ga povratili u život.

Iste godine, pohod pegavog tifusa, nije zaobišao ni Jovanku. Ipak, uspela je da preboli i ovu boljku, od koje se, nažalost, nije mogao spasti njen otac. Tifus je Miću Budisavljevića pokosio u leto, iste 1943. godine, u rodnim Pećanima.

Lečeći se po bosanskim zbegovima, Jovanka je doživela još jedan udarac: u borbama kod Ličkog Osika, nedaleko od Gospića, poginuo je i njen 20-godišnji brat Maksim Budisavljević. Bio je po volji svojih sestara - visok, lep, drag - stariji, nešto više od godinu dana od Jovanke.

Jovanka je bila jedna od prvih pripadnica ženske čete koja je prihvatila da opremu aktivnog borca zameni bolničkom, čemu su, sigurno, doprinela lična i porodična stradanja. Na tim poslovima njeni ljudski kvaliteti došli su do punog izražaja. Najpre, dobija čin poručnika, a onda i jednu od najznačajnijih funkcija u partizanskom ratovanju: postavljena je za komesara Interne bolnice 1. korpusa. I njoj samoj to je bila jedna od najznačajnijih funkcija u karijeri.

Problemi u tek formiranoj Prvoj ženskoj četi nisu bili ideološki, niti su se odnosili na nesporazume sa okolinom, već je probleme počela da pričinjava - kosa!

Političko rukovodstvo čete, držeći se uspostavljenih pravila "Ličke revolucije", naložilo je da sve žene, stupanjem u partizanske jedinice, moraju da skrate kosu. Razlozi su, pre svega, bili higijenske prirode. Duge Jovankine pletenice, koje je nosila od kada zna za sebe, bile su deo života, mladosti.

***
Sačuvana

admin

  • ADMINISTRATOR
  • најстарији члан
  • *
  • Karma: +0/-0
  • Van mreže Van mreže
  • Poruke: 2381
TAJNA OSTALA DO KRAJA !!! ...
« Odgovor #1 poslato: 13-12-2013, 14:44:30 »

1./

PRVA DANA SREĆNE ZEMLJE ...

Zanosni osmeh odražavao je srećni život naroda i moć jedne države !


/ drugovi ... TITO i Jovanka ... /

JEDNOG majskog jutra, prve posleratne godine, vihor života spustio je mladu partizanku na najvišu kotu beogradskog brda Dedinje, u Komandu pobedničkog maršala iz koje je put vodio u rajsku baštu, u nekad kraljevske dvorove.
Bila je to Jovanka Budisavljević, fenomen jednog vremena. Kao sirotica i čobanica, lička gerilka u Drugom svetskom ratu, zvana Ljelja, dospela je da živi u izobilju i raskoši, sa slavom na kojoj su joj zavidele carice, kraljice, predsednice, filmske i pevačke dive njenog vremena.

Jednog drugog majskog jutra, posle 35 godina, Jovanka se probudila u onoj istoj odaji iz koje je zakoračila u svet koji nije mogla ni sanjati.
Susret sa stvarnošću mora da je bio jako bolan.

Smrću supruga, Tita, prvo je iščeznuo zanosni osmeh, zaštitni znak jedne države koji je nosila i svetu poklanjala Jovanka Broz. Osmeh je počela gubiti i pre Titove smrti. Njihova bračna idila se nezaustavljivo krunila, a kad je ustala da brani pravo zakonske supruge, i sam svoj život je ugrozila. U njoj se začela i ozbiljna boljka, strah da ne doživi sudbinu udovice ki- neskog maga Mao Cedunga, da je ne proglase za vođu Bande koja je pripremala državni udar.

Usledio je i raspad jedne države, druge Jugoslavije, za koju se borila i u koju je verovala, a ona je ostala nemi posmatrač kako se sve jugoslovensko, njeno, razvlači kao nekad udovičko. Strah od vlasti koja je padala, zamenjen je novim, da ne bude spaljena kao veštica ili još primernije kao Titove slike i spomenici.

Nije se Jovanka odazivala ni na upućene vapaje svojih zavičajaca koji su se pojavljivali na mahove, posle "Bljesaka" i "Oluja". Branili su je retki, a bliski. Pa i ona je sama, govorilo se, puštala krikove očajnice. Pokrenute su bile čak i akcije da se humanitarno zaštiti, među kojima je ponuda libanskog vođe Moamera el Gadafija bila najiskrenija. Pristigla je bila i konkretna ponuda: novi hrvatski vođa, njen i Titov general Franjo Tuđman tražio je da se vrati u lepu svoju rodnu Hrvatsku u kojoj će uživati sve što je primereno Brozovoj udovici.

I na dobronamerno i na politički provokativno ostala je nema.

Jovanka je uspela, što sigurno nije baš lako, da od javnosti sačuva intimu. Ostala je bez glasa, u tišini je nosila slavu mlade i lepe partizanke, pa i onda kad je jezdila svetom sa krilima maršalice nikom se nije poverila. Nije podizala telefonsku slušalicu ni kad su je obasipali milionima, samo da obelodani šaputanja iz svoje bračne postelje i šapate koji su do nje dopirali dok je pratila Broza u njegovim susretima sa svetskim moćnicima u politici, finansijama, kulturi...

U poslednjoj volji, godinu dana pred smrt, Broz nije ni pomenuo Jovanku, kao da nije ni imao suprugu. Jovanka je doživljena kao slučaj, čije rešenje zavisi od volje raznih ljudi. Pitanje - gde i kako će biti sahranjen - Broz nije poverio ni sinovima, ni supruzi, a ni političkim naslednicima. Ta čast pripala je generalu Armije Nikoli Ljubičiću. On je kasnije rekao da je Jovanku pozvao da učestvuje na Titovoj sahrani iz čisto "humanih razloga".

I u tako skromnoj ulozi Jovanka je obeležila Titovu sahranu, koju je tek 25 godina kasnije, nadmašila sahrana jednog rimskog pape. A Jovankin lako vidljivi bolni grč na licu i prolivene suze odslikavali su kako se čitav narod bolno rastajao od vođe koji je dostigao moć božanstva.

Jovanka je držanjem javnosti poslala poruku: Tito je bio njen voljeni čovek i suprug. Uspeli su fizički, ali ne i emotivno da ih rastave. Jovanka je ostala jedina Titova naslednica ("I posle Tita - Tito!"). Dok Broza i dalje hvale i proklinju, beogradski i srpski mediji stali su u zaštitu Jovanke kao žrtve mračnog režima u kome su joj bila ugrožena zakonska i ljudska prava zaboravljajući da su je pojedinci tretirali kao da je bila Titova suvladarka.


GNEZDO ORLOVA ...

PRECI Jovanke Broz, rođene Budisavljević, potiču iz zbegova i - stradanja. Njihov istorijski zaokret nastupa još davne 1689. godine, u vreme proterivanja Turaka iz Like i Krbave. Novi plemenski razmeštaj, pokrenuo je i dva brata Budisavljevića - Tošu i Maleša, koji su s porodicama stigli iz Poduma, u plodno i veliko Krbavsko polje. Braća, zajedno s "čeljadi i blagom" zastala su na mestu današnjih Pećana, o čemu je ispevana i pesma, koja govori o "nastaništu novom" i "gnezdu orlovskom".

***
Sačuvana