Forum Srpska Vretena

Molim vas da se prijavite ili se registrujete.

Prijavite se korisničkim imenom, lozinkom i dužinom sesije
Napredna pretraga  

Vesti:



Autor Tema: ŽENE SRPSKIH VLADARA ! ...  (Pročitano 9650 puta)

admin

  • ADMINISTRATOR
  • најстарији члан
  • *
  • Karma: +0/-0
  • Van mreže Van mreže
  • Poruke: 2381
Одг: ŽENE SRPSKIH VLADARA ! ...
« Odgovor #8 poslato: 25-06-2012, 17:19:09 »


  8 


Tašta tutor kralju ....................... 


Godine 1324. kralj Uroš se ženi dvanaestogodišnjom Marijom Paleolog, kćerkom panipersevasta Jovana, sinovca cara Andronika Drugog ! ...



Odmah po iznenadnoj smrti kralja Milutina (29. oktobra 1321), u zemlji je nastao haos i potpuno bezvlašće. Na vest o kraljevoj smrti, po rečima arhiepiskopa Danila, nastao je silan metež i ne mala uzbuna i pometnja i rat i pljačkanje na sve strane. Pošto je opojano u Nerodimlju, telo kralja je, preko Kosova, poneto u njegovu glavnu zadužbinu, manastir Banjsku.
 
Za presto su se borili Vladislav, Dragutinov sin, Stefan, Milutinov sin iz prvog braka sa srpskom princezom Jelenom, i Konstantin, Milutinov sin iz braka s Anom Terter.


 
Oslobodivši se tamnice, Vladislav je na severu, u očevoj oblasti, dočekan s radošću i smatran je zakonitim naslednikom. Konstantin se u Zeti proglasio za kralja, ali nije imao mnogo pristalica. U centralnoj Raškoj učvrstio se Stefan i to zahvaljujući „Božjem čudu“. Naime, zbog toga što je svojevremeno ustao protiv oca, Milutin je naredio da Stefan bude oslepljen. Međutim, u izgnanstvu u Carigradu, gde je boravio sa ženom i decom, Stefan je brižljivo krio pravo stanje, sve do očeve smrti, kada je mogao da objavi da je, božjim proviđenjem, povratio vid. Istina je, svakako, bila u tome što se dželat smilovao, pa su nesrećnom kralju samo kapci bili povređeni.
U borbama sa braćom na kraju je Stefan trijumfovao. Iako na severu, Vladislav Drugi se, 1321. godine, proglasio za kralja Srbije. Smatrao je sebe kraljem do 1325. kada je, u odlučnoj bici sa Stefanovim trupama, bio potučen a njegove snage razbijene. Umro je u Ugarskoj kao prognanik 1326. ili 1336. godine. Stefan se s bratom Konstantinom brzo obračunao, tokom 1321. godine. Pobedio ga je u boju i Konstantin je ubijen u bekstvu.
Stefan, kasnije prozvan Dečanski, zvanično je postao kralj 6. januara 1322. godine (po starom kalendaru).



Svečano krunisanje obavio je arhiepiskop Nikodim, i Srbija je dobila kralja Stefana Uroša Trećeg, a njegov sin Dušan
istovremeno je proglašen za savladara i postao Stefan Uroš Četvrti Dušan.



Kralj Uroš Treći bio je u zrelim godinama kad je postao vladar. Bio je oženjen Teodorom, kćerkom bugarskog cara Smilca. S njom je imao dva sina: Dušana i Dušmana (Dušicu).
Teodora, nažalost, nije bila srpska kraljica ni godinu dana. Umrla je oktobra 1322. godine. Sahranjena je u manastiru Banjska. Interesantno je da je, prilikom jednog arheološkog iskopavanja oko Banjske, u ruševinama pronađen prsten kraljice Teodore, na kome je bilo ugravirano: Ko ga nosi, pomogao mu Bog.

Državni interesi su nalagali kralju Urošu da se ponovo oženi. Godine 1324. kralj Uroš se ženi dvanaestogodišnjom Marijom Paleolog, kćerkom panipersevasta Jovana, sinovca cara Andronika Drugog. Njena majka Irina bila je kći Teodora Metohita, koji je u to vreme bio na dužnosti velikog logoteta. Marija Paleolog bila je bratanica bivše srpske kraljice Simonide.



Za razliku od Simonide, koja nije imala dece, Marija je, iako veoma mlada, kralju podarila sina Simeona (Sinišu) i kćerke Jelenu i Teodoru.
Vrlo brzo po udaji, na srpski dvor je došla Marijina majka Irina da živi u Srbiji, kraj kćerke i zeta. Dolazi i njen muž Jovan, čije su ambicije bile da uz pomoć srpskog kralja za sebe stvori nezavisnu državu u Makedoniji, sa sedištem u Solunu. Ali, ubrzo je umro u Skoplju.
Irina je svoju mladu kćer učila svim lukavstvima. Cilj je bio da se istisne Dušan, bez obzira na cenu, a Marijin sin Simeon proglasi za naslednika srpske krune. Po svemu sudeći, snažni uticaj žene bio je razlog da kralj Stefan Uroš Treći malog dečaka Simeona pretpostavi sakralju Stefanu Dušanu, inače veoma omiljenom među plemstvom i u narodu zbog pobedonosnih ratova koje je vodio.
UroŠ Treći je sa Andronikom Trećim bio u veoma lošim odnosima, jer je, u ratu oko vizantijskog prestola između dede i unuka, bio na strani starog Andronika Drugog. Mladi Andronik je pobedio i postao car 1328. godine, pa je odmah našao saveznika protiv Srba u bugarskom caru Mihailu, sinu vidinskog kneza Šišmana. Stoga je Mihailo Šišman oterao ženu Anu, Uroševu sestru, i oženio se Teodorom, Andronikovom sestrom.
Dakle, umesto da bude ponosan na sina, kralj se priklonio ženinom mišljenju i, u proleće 1331. godine, došao s vojskom pred Skadar, razorio Dušanov dvorac na obali Drimca, ali nije prešao preko Bojane. Pobojavši se za svoj život, Dušan je hteo sve da ostavi i ode u tuđinu, ali ga je njemu privržena vlastela nagovorila na rat. S malom, ali odlučnom vojskom, Dušan je iznenadio oca u dvorcu Nerodimlju, pa je Uroš jedva utekao u obližnji grad Petrič. Morao je da se preda i, po Dušanovom nalogu, bio je sproveden u tvrdi grad Zvečan.



Arhiepiskop Danilo Drugi je 8/9. septembra 1331. godine, po drugi put, svečano krunisao Stefana Dušana za kralja na državnom saboru u dvorcu Svrčinu. Dva meseca pošto je svrgnut s prestola, 11. novembra 1331. godine, umro je kralj Stefan Uroš Treći Dečanski Nemanjić. Dušan ga je svečano sahranio u manastiru Dečani, očevoj zadužbini.
 
Kralj Dušan je ponudio kraljici Mariji da ode u Solun. Ona se odlučila za manastir. U Deviču je postala monahinja Marta. Prema njoj je car Dušan bio sasvim korektan. Umrla je 7. aprila 1355. godine i sahranjena je u Skoplju.
 

BEŽANIJA GRČKOG CARA .....
 
Dve vojske, jedna iz Bugarske a druga iz Vizantije, krenule su na Srbiju. Da bi preduhitrili njihovo spajanje, u subotu, 28. jula 1330. godine, oko podne, Srbi, pod vođstvom oba kralja, napali su bugarsku vojsku, naneli joj težak poraz, a poginuo je i sam car Mihailo. U tom boju posebno se istakao mladi Dušan, koji je neposredno komandovao i prednjačio u prvim borbenim redovima (kralj Uroš Treći je samo posmatrao bitku). Čuvši šta se zbilo s Bugarima, Vizantinci su brzo odstupili, što je smatrano za „bežanije cara grčeskago“.

***
Sačuvana

admin

  • ADMINISTRATOR
  • најстарији члан
  • *
  • Karma: +0/-0
  • Van mreže Van mreže
  • Poruke: 2381
Одг: ŽENE SRPSKIH VLADARA ! ...
« Odgovor #7 poslato: 25-06-2012, 16:07:13 »


 7  



Ljubavi kralja Milutina ..........................


Prvi period Milutinove vladavine karakteriše njegovo uspešno ratovanje i veliko teritorijalno proširenje, najviše na račun Vizantije ! ...



KRALj Uroš Drugi Milutin (1282-1321) bio je mlad kad je stupio na presto Srbije. Tvrdi se da je bio lep i ljubazan čovek. Više izvora ističe njegovu veliku pobožnost i nepokolebljivo pripadanje veri otaca svojih. Dokaz tome je i mnoštvo podignutih crkava i manastira (za svaku godinu vladanja podigao je po jednu crkvu). Bio je hrabar i energičan vojskovođa pa se, po tome, jedini može porediti s unukom, carom Dušanom Silnim. On je svojim naslednicima, sinu i unuku, obezbedio uslove koji će omogućiti da Srbija dođe do vrhunca moći.
Prvi period Milutinove vladavine karakteriše njegovo uspešno ratovanje i veliko teritorijalno proširenje, najviše na račun Vizantije. Potom sledi period stišavanja ratnih dejstava, kada diplomatskim putem nastoji da, oružjem osvojeno, sačuva. Rešenje je bila ženidba s nekom od princeza iz Konstantinova grada na Bosforu.
 
Milutin je imao najviše brakova od svih nemanjićkih vladara - pet. Njegova prva žena zvala se Jelena.



Ovom srpskom plemkinjom oženio se 1271. godine. S njom je imao sina Stefana (Dečanski, rođen 1275) i kćerku Anu (Nedu). U godini kada je postao kralj Raške, 1282, politički razlozi su bili presudni da otera prvu ženu i oženi se tesalskom princezom, kćerkom despota Jovana Prvog Anđela.
Bio je to brak iz interesa, sklopljen zbog zajedničkog pohoda na Vizantiju. Ali, nije dugo trajao jer je, godinu dana kasnije, svoju ženu, Tesalku, vratio ocu. Ovaj brak bio je bez dece. Da li u poseti kod brata Dragutina u Beogradu ili negde drugde, tek, Milutin se zagledao u Jelisavetu, sestru Dragutinove Kataline i ugarskog kralja Ladislava Četvrtog. Prema vizantijskom istoričaru Georgiju Pahimeru, Milutin je zaveo Jelisavetu, koja je već bila monahinja. Ona je, bez obzira na crkvene kanone, skinula monašku odeždu i udala se za srpskog kralja 1283. godine. Srpska crkva se oštro usprotivila ovom braku. Ova ljubav je trajala taman toliko da dobiju kćer Caricu (Zoricu).
Naredne, 1284. godine Milutin je oterao Jelisavetu, najverovatnije zbog pritiska Crkve (ona ponovo stavlja monaški veo), i zasnovao četvrti brak, takođe politički. Ovoga puta, nova srpska kraljica postaje Ana, kći bugarskog cara Đorđa Terterija. Ovaj brak je potrajao.
Milutin je državne interese uvek stavljao iznad ličnih. Kada je procenio da je došlo vreme približavanja Vizantiji, da bi očuvao velike, mačem osvojene teritorije (izbio je na obale Egejskog mora), pečat na ugovor o miru trebalo je da bude orođavanje s vizantijskom carevinom.
U nemogućnosti da zaustavi srpsko prodiranje, a na suprotnoj strani opasno ugrožen u Maloj Aziji od Turaka Seldžuka, Andronik Drugi se odlučuje da Milutinu da za ženu svoju mlađu sestru Evdokiju, kojoj je bio umro muž. Dok je Milutin bio oduševljen ovim predlogom Vizantinaca, Evdokija nije htela ni da čuje o udaji! Uplašen ljutnje koja se mogla očekivati, i obnavljanja neprijateljstava, što je veliki broj srpske vlastele stalno tražio, romejski car se odlučuje na očajnički korak: srpskom kralju ponudio je za ženu svoju petogodišnju kćer Simonidu.


 
Prema beleženju Nićifora Grigore saznajemo da je car Andronik postavio uslov da mala Simonida posle venčanja bude odgajana na srpskom dvoru dok ne odraste, tj. dok ne napuni 12 godina. Grigora, međutim, dalje tvrdi da se Milutin nije držao tog dogovora.
 
Srpska crkva, kao i grčka, odnosno patrijarh Jovan, bili su protiv ovog braka, ali su i kod srpskog kralja i vizantijskog cara preovladali državni interesi. Milutin je tada imao 44 godine i bio pet godina stariji od tasta Andronika Drugog. Princeza Simonida, sa samo 5-6 godina, uskoro će postati najmlađa srpska kraljica.
Međutim, da bi se sve utanačilo moralo je proći još neko vreme u teškim, mučnim pregovorima. Veći deo pitanja oko granica bio je ranije rešen, dok je još u dogovorima oko ženidbe bilo reči o Evdokiji. Tako Milutin zadržava osvojenu zemlju kao miraz za Simonidu, a granična linija se nalazi nešto malo severnije od Velesa, Prilepa i Ohrida.
Milutin je pristao na zahtev da Anu preda Vizantincima, ali je odbio da njegova majka prisustvuje svadbi, izgovarajući se da bi putovanje iz dalekog kraja za nju bilo nemoguće. Izgleda da je znao da Jelena ne odobrava obrt u njegovoj politici, tj. da, umesto saradnje sa zapadom, politika države postane vizantofilska. U vezi s taocima, Milutin je zahtevao da se istovremeno predaju i taoci s vizantijske strane.



Najzad je sve bilo utanačeno. S pratnjom i kćerkicom, car Andronik je, pred Uskrs 1299. godine, stigao u Solun. Konačno, iz Soluna put Srbije kreće mala Simonida, praćena mnogim dvoranima, a s njom je bila i majka Irina. Po utvrđenom dogovoru, nasred Vardara, car je predao Milutinu kćer Simonidu i taoce, a srpski kralj njemu bivšu ženu Anu, kćer bugarskog cara Terterija, ugovorene taoce i prebega Kotanicu.
 
Milutin nije dočekao Simonidu kao suprugu već kao gospodaricu. Skočio je s konja i, dok je prilazila, poklonio joj se. Potom su svatovi s mladom nevestom krenuli put Skoplja.


 
Brak između Milutina i Simonide sklopljen je odmah posle Uskrsa 1299. godine u Skoplju, Milutinovoj prestonici. Venčanje je obavio ohridski arhiepiskop Makarije. n
 
KRUNA UNUKU DUŠANU ...

Simonidina majka Irina je jednom prilikom poklonila Milutinu krunu, iste težine i vrednosti kao kruna koju je nosio Andronik Drugi, njen muž. Poklon je Milutin prihvatio, ali tu krunu nikada nije stavio na glavu. Prvi put je poneo njegov unuk Dušan, kada je proglašen za cara !


***
« Poslednja izmena: 25-06-2012, 17:00:11 od strane admin »
Sačuvana

admin

  • ADMINISTRATOR
  • најстарији члан
  • *
  • Karma: +0/-0
  • Van mreže Van mreže
  • Poruke: 2381
Одг: ŽENE SRPSKIH VLADARA ! ...
« Odgovor #6 poslato: 10-06-2012, 20:33:44 »


  6



Kazna stigla Dragutina  ...................


Preduzimljivošću kraljice Kataline, srpski dvor menja izgled i život na njemu postaje drugačiji.
Katalina uvodi nove običaje, zapadne ...




/ ... Kralj Milutin, kralj Dragutin i kraljica Katalina ... /

PRINCEZA Katalina - unuka ugarskog kralja Bele Četvrtog, odnosno kćerka njegovog starijeg sina Stefana Petog i Jelisavete Kumanske, postala je žena prestolonaslednika Srbije, Stefana Dragutina, najverovatnije 1268. godine. Te godine je njegov otac, kralj Uroš Prvi (1243-1276), neuspešno ratovao s Ugarima, ali se odmah potom orodio s ugarskom vladarskom kućom i tako obezbedio severne granice Srbije.

Katalina, čini se, nije bila razmažena katolikinja, jer se ubrzo uklopila u patrijarhalnu sredinu pravoslavne Srbije. Kralj Uroš je bio ponosan na svoju snahu, a i svekrva, Jelena Anžujska, bila joj je naklonjena.

Pouzdano se zna da je brak između Dragutina i Kataline bio stabilan. Izrodili su sedmoro dece, pet kćeri i dva sina. Kćeri su se zvale: Jelisaveta (Jelena), Katalina, Margarita i Ursa, dok je ime pete kćeri ostalo nepoznato. Sinovi su imali srpska imena: Stefan Vladislav (nesrećni pretendent na presto) i Urošic.



Kralj Stefan Dragutin (1276-1282) vladao je pod priličnim uticajem svoje žene. U toku šestogodišnje vladavine nije dolazio u sukob ni s jednom od zapadnih zemalja, izuzev Vizantije na istoku.

Za to vreme, preduzimljivošću kraljice Kataline, srpski dvor menja izgled i život na njemu postaje drugačiji. Katalina uvodi nove običaje, one zapadne. U nepovrat odlazi vreme kada je kraljica držala preslicu za pasom. Potiskuju se vizantijska, a uvode zapadna obeležja.

Došlo je, međutim, vreme kada je stigla "kazna Božija". Jašući sa svojom vlastelom, Dragutin je pao s konja, ispod grada Jeleča u Raškoj župi, i teško povredio nogu. Bilo je to početkom 1282. godine. U ona burna i surova vremena bilo je nezamislivo da vladalac u bojevima ne bude na čelu svoje vojske. Svestan svoga stanja i svoga greha, u uverenju da je učinjeni greh prema ocu uzrokovao njegovu tešku hromost, Dragutin se odlučuje na abdikaciju. Te iste, 1282. godine, na Saboru u Deževu kod Rasa, Stefan Dragutin je "darovao" vlast svom mlađem bratu, Stefanu Urošu Drugom Milutinu.



Pored velike vlastele Raške, Saboru je prisustvovala i njihova majka, Jelena Anžujska. Sporazum u Deževu podrazumevao je da Milutina nasledi Dragutinov stariji sin Vladislav. Dragutin je zadržao oblasti severne i zapadne Srbije, majka Jelena držala je Primorje, a Milutinu su pripale sve ostale teritorije Raške, ali je zapravo on bio istinski vladar svih oblasti.

U prvo vreme braća su bila spremna da jedan drugome pomažu i da se štite. To su i činili. Tako je, na primer, posle 1284, Dragutin pozvao svog brata, Milutina, da pođu u pohod protiv dvojice vlastelina, Drmana i Kudelina, sa sedištem u Ždrelu u istočnoj Srbiji. Oni su, odvojivši se od Ugarske i pod vrhovnom vlašću Tatara, vladali u Braničevu. Zajedničkom akcijom Dragutin i Milutin su oslobodili ovu oblast. Tada je braničevska oblast prvi put, i za sva vremena, ušla u sastav srpske države.

Braća su se zajednički borila i protiv vidinskog kneza Šišmana, a Dragutin je pomagao Milutinu u borbi protiv Vizantinaca. Međutim, Katalina, sada praktično bivša kraljica, nije se pomirila s novonastalim stanjem. Zahvaljujući njoj, Ladislav Četvrti, njen brat, ustupio je Dragutinu i Katalini Srem, kako se tada još nazivala Mačva. Dobili su i Beograd na upravu, kao i severoistočni deo Bosne.

Tako je Dragutin, 1284. godine, proširio svoju teritoriju. Bila je to dobra polazna osnova da, kako navode mnogi istoričari, Katalina krene u novu "diplomatsku ofanzivu" kod svog muža, da s vojskom ustane protiv brata. Naime, posle ženidbe Simonidom, bilo je jasno da se Milutin neće držati Deževskog sporazuma, odnosno ustupiti presto njihovom sinu Stefanu Vladislavu. Sada su u igri bile dve kraljice: aktuelna srpska kraljica Simonida i bivša kraljica Katalina, vrlo direktno, koje su uticale na izbijanje građanskog rata u Srbiji.



Rat između braće vodio se periodično od 1301. do 1312. godine. Dragutin i Katalina nisu uspeli u svojim namerama i 1313. mire se s kraljem Milutinom.

Katalini se uskoro gubi svaki istorijski trag, pošto su je prethodno zadesile teške nesreće. Bivši kralj ili kralj severne Srbije, Stefan Dragutin, umro je 12. marta 1316. godine, na samrti zamonašen pod imenom Teoktist. Sahranjen je u Đurđevim stupovima, gde je podigao jednu kapelu. Inače, ktitor je crkve svetog Ahilija, i po njoj je današnje Arilje dobilo ime. Majku je nadživeo samo dve godine. Odmah potom, javno pogazivši Deževski sporazum, Milutin je naredio da se uhvati Stefan Vladislav, nesrećni pretendent i na srpski i na ugarski presto, i baci u okove. Tako je i severna Srbija bila u Milutinovim rukama.

Katalina jeste bila verna supruga. Takva je ostala i kad se Dragutin, u vreme kajanja zbog greha prema ocu, odricao od bračne postelje i u Katalini gledao sestru, a ne suprugu. Uz to, oponašala je svekrvu, kraljicu - majku, Jelenu Anžujsku. I ona je okupljala siromašne devojke, vaspitavajući ih i učeći da pletu, vezu, kuvaju... Mnoge su se i opismenile. Katalina se potom vratila skromnom načinu života.

Dragutin i Katalina, sa svojom decom, bili su ktitori više crkava i manastira: Arilje, Tronoša (kod Loznice), a verovatno i Grnčarica, Rača kraj Drine, Sveti Nikola na Ozrenu, Papraća (kod Zvornika).


SVRGNUO OCA SA PRESTOLA  ........

Smatra se da je Katalinina "zasluga" što je Dragutin poželeo da "pre roka i vremena" oseti krunu na svojoj glavi. Velikog udela u tome imala je i njena majka, Jelisaveta Kumanska. Kao regent sina, maloletnog ugarskog kralja Ladislava Četvrtog Kumanca (1272-1290), ona je Dragutinu poslala vojnu pomoć, pa ovaj, s jednim delom srpskih pristalica i ugarskom vojskom, u jesen 1276. godine, pobeđuje oca i nasilno preuzima vlast.[/color][/b]



***


 

Sačuvana

admin

  • ADMINISTRATOR
  • најстарији члан
  • *
  • Karma: +0/-0
  • Van mreže Van mreže
  • Poruke: 2381
Одг: ŽENE SRPSKIH VLADARA ! ...
« Odgovor #5 poslato: 10-06-2012, 17:33:37 »



5



Svakim dobrom ukrašena ..........


Uroševa nevesta Jelena Anžujska dočekana u šumi belog i plavog jorgovana.
Jednako omiljena kod pravoslavaca i kod katolika






KRALJ Uros Prvi (1243-1276), najmlađi sin Stefana Prvovenčanog, jedva je imao nešto više od 25 godina kada je, zbacivši brata po ocu, Vladislava, kormilo Srbije uzeo u svoje ruke i smatra se jednim od najsposobnijih vladara Srbije srednjeg veka. Vladao je naredne 33 godine i uspeo da objedini i prostore koje su držali potomci velikog kneza Vukana, pripojivši Zetu, Moraču, Hum...



Za razliku od braće, koja su oslonac tražila na istoku, Uroš Prvi se okreće zapadu. Tu jeste prisutna državnička mudrost, ali zašto ne reći - i ženski uticaj. Iako mu je majka davno umrla, Uroš je bio u vezi s porodicom Ane Dandolo. Mletački uticaj se i te kako osećao. Stoga nije iznenađujuća njegova odluka da buduću kraljicu traži na zapadu. Bila je to Francuskinja Jelena Anžujska.



Iako bez dokumentovanih istorijskih činjenica, tvrdi se da je Jelena bila kći Balduina Kurtnejskog i dalja rođaka dvojice značajnih ljudi: francuskog kralja Luja Četvrtog i njegovog brata Karla Prvog Anžujskog, kasnije kralja Sicilije i Napulja.

Vreme Uroševe ženidbe se najčešće stavlja u 1250. godinu, a mi bismo, imajući u vidu starost njihovih sinova, ovo sklapanje braka datirali nešto ranije, odmah posle 1245. godine.

Mora da je taj brak ugovoren bar dve godine ranije. Uostalom, za komunikaciju takve vrste i saobraćaj toga doba, ovo vreme je sasvim opravdano. O ovome svedoči Dolina jorgovana. Od Studenice pa do izlaska iz najužeg dela krševite Ibarske klisure, Uroš je naredio da narod zasadi šumu od belog i plavog jorgovana, kako bi put kojim treba do dođe lepa i bogata nevesta u tadašnju sirovu Srbiju bio dostojan njene lepote i ugleda.

Sve ukazuje na to da je brak srpskog kralja i princeze iz moćne katoličke porodice bio gotovo idealan. Činom venčanja Jelena je primila pravoslavnu veru, ali je ostala emotivno vezana i za katoličku.

Uroš je često bio u zategnutim odnosima s Republikom, a dva puta je i ratovao s Dubrovčanima. Uspešno, naravno. U vezi s tim, zanimljiv je jedan dubrovački dokument, pismo koje pokazuje da su Dubrovčani u Jeleni imali sigurnog i pouzdanog prijatelja, jer im nije bez razloga pisala: „Ako ime hteti kralj poslati vojsku na Dubrovnik ili gusu ili štogode pakostiti Dubrovniku, da je od mene vedenije u grade, koliko najveće mogu brzo, i da sam u vsaku vašu nevolju“. Ovo pismo Jelena Anžujska je mogla uputiti Dubrovčanima posle 1276. godine. To znači, tek kada je njen sin Dragutin zbacio oca s vlasti.

MIRENjE SVIH PROTIVNIKA ....

Jelenin uticaj na Uroša da uđe u savez s Karlom Anžujskim nije bio mali, a Karlova politika je bila mirenje svih dotadašnjih protivnika i neprijatelja, kako bi se stvorila koalicija protiv Mihaila Paleologa, obnavljača Vizantijskog carstva. Vizantijske imperijalističke težnje podrazumevale su da ceo Balkan, pa tako i Srbija, treba da bude pod žezlom Konstantinove krune na Bosforu.

O kraljici Jeleni, starac arhiepiskop Danilo Drugi, njen savremenik, u „Životu kraljeva“ i arhiepiskopa srpskih, zapisuje: ... Bila je prekrasna svojom pojavom... oštre reči, ali blage naravi, neporočnog života i svakim dobrom u životu ukrašena...
Na svom dvoru u Brnjacima, koji se nalazi u starom Kolašinu, ispod Rogozne, na ušću Omiškog potoka u Brnjačku reku, Jelena je osnovala prvu žensku školu u srpskim zemljama, kao i internat za devojke. Desilo se to u poslednjoj četvrtini 13. veka, kada Evropa nije pokazivala interesovanje za školovanje devojaka, naročito ne onih nižeg roda. „Zapovedi celoj svojoj oblasti sabirati kćeri sirotih roditelja, i njih hraneći u svom domu, obučavaše svakom dobrom radu i ručnom radu, koji priliči za ženski pol. A kad su odrasle, udavaše ih za muževe da idu u svoje kuće, obdarujući ih svakim bogatstvom, i namesto njih uzimala je druge devojke kao i prve...“

Bila je to prva stručna ženska škola, ne samo u Srbiji već i u Evropi.

Jelena je u novoj sredini živela skromno i nesebično je pomagala druge. Bila je omiljena i kod pravoslavaca i kod katolika. Podjednako su je poštovale i Pravoslavna i Katolička crkva. Bila je veliki ktitor i obnovitelj. U oblasti Duklje obnovila je Drivast i još neke gradove, a uz to je u Kotoru, Baru, Ulcinju i Skadru podigla više rimokatoličkih crkava i manastira. Za nas je najznačajnije što je podigla srpski manastir Gradac, na Ibru kod Raške, oko 1270. godine. Velelepna je Uroševa zadužbina, manastir Sopoćani, ali ni Jelenina crkva, posvećena Bogorodici, svojom lepotom nimalo ne zaostaje za njom.

Jelena je podarila Urošu četiri sina, od kojih su dvojica postali kraljevi: Dragutin i Milutin, i dvojicu mlađih: Stefana i Brnču.

U jesen 1276. godine, najstariji sin Dragutin, koji je od 1271, kao prestolonaslednik, nosio titulu "mladi kralj", zbacio je oca s vlasti. On je to ostvario uz pomoć Ugarske, odnosno svog šuraka, kralja Ladislava Četvrtog, brata njegove žene Kataline. Nedugo zatim, povukavši se u Zahumlje, Uroš se zamonašio, dobivši ime Simon, i umro je najverovatnije 1. maja 1277. godine. Sahranjen je u svojoj zadužbini, Sopoćanima.

Iako teško, Jelena je ipak oprostila sinu nasilno preuzimanje vlasti. Kraljica majka dobila je na upravu posede u Primorju (Zetu i Trebinje). U unutrašnjosti Srbije, pod njenom upravom bio je Plav na gornjem Limu, kao i pominjani dvorac Brnjaci.

Oko 1280. godine, Jelena je primila monaški zavet i postala monahinja Jelisaveta. Bilo je to u crkvi Svetog Nikole, kod Skadra, koju je pretvorila u pravoslavni manastir.



Upokojila se 37 godine od muževljeve smrti 8. februara 1314. godine, u Brnjacima. Sahranjena je u svojoj zadužbini, crkvi Svete Bogorodice u manastiru Gradac.

***
Sačuvana

admin

  • ADMINISTRATOR
  • најстарији члан
  • *
  • Karma: +0/-0
  • Van mreže Van mreže
  • Poruke: 2381
Одг: ŽENE SRPSKIH VLADARA ! ...
« Odgovor #4 poslato: 10-06-2012, 16:49:14 »


4



Svađe zbog prestola ...........





Radoslava zbacio mlađi brat Vladislav, a njega najmlađi Uroš ! ....


KRALj Stefan Vladislav Prvi (1233-1243) zbacio je s prestola svog brata po ocu, Radoslava. U tome su mu pomogli kako srpska vlastela, tako i bugarski car Jovan Asen Drugi. Vladislav je bio oženjen Bugarkom iz Trnova, Beloslavom , kćerkom Teodore i Asena Drugog, bugarskog cara.

Izraženu vizantofilsku politiku kralja Radoslava i njegovo oslanjanje na tazbinu, zamenjuje ništa manje izražena bugarofilska politika novog kralja i oslanjanje na moćnog tasta. Gradeći svoj autoritet na autoritetu bugarskog cara, Vladislav je sve više počeo da liči na svog brata prethodnika. Ipak, sa istorijske distance, možemo reći da je Vladislav imao nešto više sreće i sposobnosti od svog starijeg polubrata. Njemu se zlatnim slovima upisuje zadužbinarstvo i pokloni crkvama u Srbiji i na Svetoj gori, posebno prelepi manastir Mileševa. Podignut je 1218/19, a potpuno završen 1235. godine. Isto tako, ako ne i više, za divljenje je njegov odnos prema stricu, arhiepiskopu Savi, čije će mošti preneti iz Trnova u Srbiju i sahraniti u Mileševi.

Poglavar Srpske pravoslavne crkve, arhiepiskop Sava, bio je protivnik nasilnih zbacivanja s vlasti. To je i bio razlog da se, ljut na Vladislava, po drugi put odluči za odlazak u Svetu zemlju. Napušta Rašku, a arhiepiskopski tron će prepustiti igumanu manastira Žiče, svom učeniku Arseniju Prvom. To je bio težak udarac za srpskog suverena i vreme za iskreno kajanje. Svaku reč svoga strica Vladislav je ispoštovao. U odsustvu Save, kralja Vladislava i kraljicu Beloslavu krunisao je novi srpski arhiepiskop Arsenije Prvi.

Za Beloslavu se ne može reći da je upamćena kao naročito slavna vladarka, ali je evidentno da je u vreme vladavine svog muža bila veoma uticajna. Kao izuzetno pobožna, prava pravoslavka, uticala je na Vladislava da gradi sebi zadužbinu. Grandiozna veličina kraljevog strica, arhiepiskopa Save, kao i kraljičina pobožnost doprineli su da se nastavi gradnja crkve na reci Mileševi, kraj Prijepolja..

Srpski narod duguje Beloslavi i trajnu zahvalnost što su se mošti Svetog Save našle na srpskoj zemlji. Naime, vraćajući se s velikog hodočašća po Svetoj zemlji, srpski arhiepiskop je svratio u Trnovo kod Asena Drugog, Beloslavinog oca. Dok je činodejstvovao, iznenada se razboleo i ubrzo umro, 14/27. januara 1236. godine. Načinjen je veliki kameni sarkofag i telo počivšeg je položeno u trnovskoj crkvi Svetih četrdeset mučenika, Asenovoj zadužbini. Cela Bugarska, cela Srbija i ceo pravoslavni svet - zaplakali su!


Архиепископ Св. Арсеније Први, оснивач
манастира Пећка Патријаршија у 13. веку


Arhiepiskop Arsenije je odmah otišao srpskom kralju i otvoreno mu saopštio želju Srpske crkve: Ni pred Bogom ni pred ljudima nije ugodno i pravo da telo našeg Oca ostavimo izvan njegove zemlje, daleko od njegove Crkve i njegova naroda!

Znajući i sam šta mošti obožavanog svetitelja, njegovog strica, znače za sve žitelje zemlje Raške, Vladislav je bio energičan i uporan kod svog tasta. Među više pisama, napisao mu je i ovo: Oče moj, ako sam kod tebe našao ma kakvu milost, nemoj zatvoriti svoje srce prema meni. Daj mi Sveto telo moga strica i Gospodara! Bugarska crkva i sam patrijarh bili su energično protiv. Zato car šalje Vladislavu odgovor: Sine moj, traži od mene što god drugo želiš, ali nemoj me terati da učinim ono što ne mogu da učinim. Tada na scenu stupa bugarska carevna i srpska kraljica. Zajedno s mužem ona je otišla kod oca u Trnovo i energično zahtevala da se telo svetog prenese u Srbiju. Dve i po godine posle Savinog usnuća u Gospodu, na dan 6. maja 1237, Savine svete mošti našle su se u Srbiji, u Vladislavljevoj zadužbini Mileševi.

Uskoro će nastupiti dramatični događaji. Čitava istočna Evropa je uzdrhtala pred navalom Mongola. Njihov upad u Ugarsku, iako samoj Srbiji nije načinjena velika šteta, uticao je na slabljenje pozicije kralja Vladislava. Uz to, te 1241. godine umro je i bugarski car Asen Drugi. Od tada, Bugarska više neće imati vodeći uticaj na Balkanu, a srpski kralj će izgubiti snažan oslonac. Početkom naredne godine, mongolska vojska, vraćajući se prema Crnom moru, gde se nalazila njena glavnina, opljačkala je Srbiju i Bugarsku. Srpska vlastela okupila se oko mlađeg brata Uroša.

Kraljica Beloslava činila je sve da suzbije Uroševe pretenzije na srpski presto. Energično je nastojala da zaštiti muža, a time, naravno, i svoj položaj. U tome nije uspela. U proleće 1243. godine, Vladislav je svrgnut s vlasti. Uskoro su se on i Beloslava pomirili s kraljem Urošem, pa je Vladislav dobio na upravu Primorje (Zetu). Ni on ni Beloslava nikada više nisu nastojali da povrate krunu. Poslednji pomen o Vladislavu datira iz 1267. godine, ali se ne zna godina njegove smrti.



Smene na prestolu Srbije dovele su trojicu sinova Stefana Prvovenčanog na tron. Vladislav je zbacio Radoslava, starijeg brata, ali je doživeo istu sudbinu: njega je zbacio mlađi brat, Uroš. Videćemo da će i Uroš doživeti istu, čak i goru, sudbinu. Bitno je istaći da se u sva tri slučaja braće jasno potvrđuje zavisnost od snage države iz koje je poticala žena. Svaki od kraljeva računao je na pomoć svog tasta i odluke donosio po njegovom savetu. Istina, te odluke ili želje tasta nisu bile na štetu Srbije, ali uvek jesu na korist kraljičinog zavičaja.


SIN STEFAN DESA ......



KRALJICA Beloslava je bila sušta suprotnost Ani Radoslavljevoj. Bila je verna mužu i uz njega je ostala i posle gubitka prestola. Vladislav i Beloslava su imali sigurno jednog, a možda i dva sina i jednu kćer. Zna se da im se sin zvao Desa, pa ako uz to ime nije dodato nemanjićko Stefan, Stefan Desa, onda je drugi sin bio Stefan. Njihova kći, čije se ime ne zna, bila je udata za omiškog kneza Đuru Kačića.

***
Sačuvana

admin

  • ADMINISTRATOR
  • најстарији члан
  • *
  • Karma: +0/-0
  • Van mreže Van mreže
  • Poruke: 2381
Одг: ŽENE SRPSKIH VLADARA ! ...
« Odgovor #3 poslato: 04-06-2012, 19:07:26 »


3


VAPAJ PONIŽENOG KRALJA ............





Krajem 1219. ili početkom 1220. godine, princ Radoslav oženio se Anom, kćerkom epirskog despota, kasnije vizantijskog cara Teodora Prvog Anđela Duke Komnina ...


Oda kada su Latini osvojili Carigrad (1204) i uspostavili Latinsko carstvo, među državama na Balkanskom poluostrvu vladali su prilično zamršeni odnosi. Na krajnjem severozapadu vizantijske teritorije, na Balkanu, održao se grčki uticaj. Najpre pod Mihailom Anđelom, a posebno pod vladavinom njegovog brata Teodora, koji ga je nasledio, Epirska despotovina beleži veliki napredak. Rastom moći epirske države rastu i izgledi za obnavljanje Vizantijskog carstva.
 
Epirski despot Teodor, krajem 1224. godine, osvaja Solun. Nestajanjem Solunske kraljevine, latinske tvorevine, prekida se veza između Latinskog carstva u Carigradu i francuskih kneževina u srednjoj Grčkoj i na Peloponezu. Mudri Stefan Nemanjić, prvovenčani kralj, kao da je sve ovo predvideo i, nakon uspešnog i korisnog oslanjanja na zapad, nastojao je da Srbiju što čvršće veže za epirsku državu. Stefan, stoga, nastoji, već 1216. godine, da svog prvenca, sina Radoslava, naslednika prestola, oženi Teodorom, kćerkom preminulog despota Mihaila. Sve bi bilo u redu da se nije usprotivila Crkva, odnosno Ohridska arhiepiskopija, jer su ovo dvoje mladih bili u krvnom srodstvu sedmog stepena. Tako taj brak nije realizovan.
 
Politički razlozi bili su jači od kanonskog prava, pa je ipak došlo do ženidbe između Radoslava i Ane, bez obzira na krvno srodstvo. I sam epirski despot želeo je da ima podršku Srbije, kao što je Stefan nastojao da se zbliži sa ovim moćnim vladarem. Krajem 1219. ili početkom 1220. godine, princ Radoslav oženio se Anom, kćerkom epirskog despota, kasnije vizantijskog cara Teodora Prvog Anđela Duke Komnina (1215-1230).
Radoslav, princ prestolonaslednik, dočekao je svoju nevestu na očevom dvoru u Paunima, kod Uroševca, gde je obavljena i svadba. Potom su mladenci otišli na medeni mesec u Zetu, u kraljevski dvor ispod grada Skadra. Interesantno je da je sačuvan njihov verenički prsten na kome, grčkim pismom, stoji napisano: Verenički prsten Stefana, izdanka od loze Duka, primi rukama Ana, iz roda Komnina.
 
Prvi kralj Raške, Stefan Nemanjić, umro je 24. septembra 1228. godine, kao monah Simon, jer ga je pred smrt zamonašio brat Sava. Od tada se kralj Radoslav (1228-1233) sve više vezuje i oslanja na svog moćnog tasta. Osvajanjem, bolje reći oslobađanjem Soluna 1224. godine, Teodor postaje najmoćniji vladar na Balkanu. Drugoj po redu srpskoj kraljici, prelepoj Ani, nije bilo nimalo teško da svog muža navede "na grčku vodu". To je, u stvari, već učinila njegova majka, grčka princeza Evdokija. Kao dečak, vaspitavan u vizantijskom duhu, Radoslav je bio ponosan na svoje grčko poreklo. Nije mala stvar biti unuk vizantijskog cara (Aleksije Treći, 1195-1203)! Zato ne čudi činjenica da se Radoslav na nekim srpskim poveljama potpisivao grčki kao Stefan Duka. Možemo slobodno reći da je bio veći Vizantinac od svojih savremenika u Vizantiji.
Po Teodosiju, koga neki citiraju a neki osporavaju (posebno Mihailo Laskaris, što je razumljivo), kralj Radoslav je u početku bio dobar vladar. Bejaše u svem za pohvalu i izvrstan, ali se posle pokori ženi, radi koje i postrada umom. A vlastela, uznegodovavši zbog maloumlja njegova, odstupiše od njega i priđoše mlađemu bratu njegovu Vladislavu.
 
Kod Klokotnice, u proleće 1230. godine, bugarski car Asen Drugi potukao je i zarobio Teodora Anđela, oca kraljice Ane. Osvajanjem prostranih oblasti Aninog oca, bugarski car postaje najmoćniji vladar na Balkanu. Nezadovoljna vlastela koristi priliku i sve više prilazi kraljevom bratu Vladislavu. Radoslav i Ana ostaju usamljeni.
 
Osetivši šta im se sprema, izgovarajući se da žele zimu da provedu u toplijem Primorju, kraljevski par beži iz zemlje s malom pratnjom. Prema Teodosiju, za sve to bila je kriva Radoslavljeva zlonamerna i lukava žena. Jer beše druga Dalida kao prva Samsonu, dodaje kaluđer. Pred zimu 1233. godine, kralj je zbačen s prestola, a nezadovoljna srpska vlastela je na tron uzdigla njegovog mlađeg brata, Vladislava.
 
Mada svrgnuti vladarski par beži iz Srbije u Dubrovnik, dubrovačka vlastela im priređuje svečani doček. Za to su se pobrinuli zamenici dubrovačkog kneza Jovana Dandola, odnosno potkneževi Petar Belosavić i Todor Krusić. U nemogućnosti da se duže zadrži u Dubrovniku, Radoslav je dobio lađu i sa ženom otplovio za Drač. U ovom arnautskom kraju Ana se, kako beleži Teodosije, predaje čarima jednog stranca, izvesnog Fruga, koji je verovatno bio latinski najamnik, možda i Arbanas.
 
Bežeći od mača kojim mu je ovaj pretio, poniženi i razočarani Radoslav vraća se u Srbiju. Od strica Save moli oproštaj. Ne traži krunu, već monašku rizu. Arhiepiskop Sava ga je zamonašio i Radoslav postaje monah Jovan. Kao monah, sazidao je pripratu na crkvi svete Bogorodice u Studenici, u kojoj je kasnije i sahranjen. Umro je posle 1235. godine.
 
U mladosti lepotica, razmažena i ponosita Grkinja, konačno je našla mir i spokoj u nekom od manastira Srbije. Verovatno ne uzimajući ozbiljno Teodosijevu tvrdnju o njoj i Frugu, u nekim našim pomenicima spominje se kao monahinja Ana, koja je nekada bila žena kralja Radoslava, potonjeg monaha Jovana.

KRATKA AVANTURA ...........

ANINA veza s FRUGOM nije dugo trajala. Posle ove avanture u Draču, nije mogla u Solun, ionako skrhanom i oslepljenom ocu. Uz posredovanje sestre Irine, koja je u međuvremenu postala bugarska carica, kralj Vladislav je Ani dozvolio povratak u Srbiju

***
Sačuvana

admin

  • ADMINISTRATOR
  • најстарији члан
  • *
  • Karma: +0/-0
  • Van mreže Van mreže
  • Poruke: 2381
Одг: ŽENE SRPSKIH VLADARA ! ...
« Odgovor #2 poslato: 04-06-2012, 18:57:35 »


2


GRESI PRELEPE EVDOKIJE ..............





Strana princeza koja je dovedena u Srbiju došla je upravo iz Vizantije. Zvala se Evdokija, sinovica cara Isaka Drugog Anđela i kćerka potonjeg cara Aleksija Trećeg ....


Naslednik Nemanjin , srednji sin Stefan, bio je mudar i darovit državnik, vaspitan u vizantijskom duhu. Kao snalažljiv diplomata i obazriv i sračunat vojskovođa, ktitor velelepne Žiče, važio je za jednog od najdarovitijih Nemanjića.
 
Država koju je nasledio Stefan, još za vlade svog oca Stefana Nemanje (1166-1196), znatno je uznapredovala, kako u teritorijalnom tako i u političkom i državotvornom smislu. Iako još "varvarska" za Vizantince, postala je faktor na koji se mora računati. Strana princeza koja je dovedena u Srbiju došla je upravo iz Vizantije. Zvala se Evdokija (Jevdokija), sinovica cara Isaka Drugog Anđela i kćerka potonjeg cara Aleksija Trećeg.
 
Brak princa Stefana sa Evdokijom sklopljen je, po svoj prilici, 1191. godine. Evdokija je, sa svojom pratnjom, pošla iz Carigrada put Srbije poznatim rimskim putem Vija Egnacija. Idući prema severu, došla je do Skoplja i tu ju je dočekao mladi Stefan.
Dok je kormilo Raške držao njen svekar Nemanja, Evdokija nije pokušavala da se meša u poslove države. Stefanu je rodila sina Radoslava, rođenog 1192, i kćerku Komninu.
 
Od trenutka kada je postala velika županka, Evdokija je počela da koristi svoje pravo da učestvuje u vladanju nad srpskom državom. Čak su, izgleda, Srbi morali pristati, stoji zabeleženo, da Evdokija bude učesnica najviše vlasti u Raškoj kao što su bile avguste u Vizantiji. Sigurno je Nemanja dobro razmislio kada je pristao na tako značajnu ulogu svoje snahe, u slučaju da Stefan dođe na vlast. Evdokija je imala jak uticaj na vaspitanje dece, posebno sina Radoslava, koji je učen i naučen da se više oseća kao Grk nego kao Srbin. To će ga kasnije skupo koštati.
 
Da bi se osvetila mužu za navodna neverstva, Evdokija se i sama upustila u bračne prevare. Postoje izvori koji kažu da ju je Stefan uhvatio u neverstvu, pa je zbog toga naredio da joj se skinu haljine, i nagu, samo u košulji, oterao je iz Srbije. Ima i onih zapisa u kojima se tvrdi da je Evdokija bila bolesna. Navodi se da je imala šugu. Bilo kako bilo, tek, Evdokija je, ne računajući njenu svekrvu Anu, bila prva vizantijska princeza na dvoru Nemanjića, ali i prva žena koja je morala da napusti Srbiju.
 
SuŠtina tog kraha ipak je bila političke prirode. U to vreme, Stefan je bio u sukobu sa starijim bratom Vukanom. Započela je bitka za vlast koja je Raškoj donela glad, bolesti i pogibiju mnogih ljudi. Vukan je, doduše samo zakratko (od 1202. do kraja 1204), uz pomoć ugarskog kralja Emerika i drugih katoličkih krugova, zbacio Stefana s vlasti. Prognani Stefan koristi ugarsko-bugarsko neprijateljstvo, te, uz pomoć bugarskog cara Kolojana, uspeva da povrati presto. Valja istaći da su, od vremena mešanja ugarskog kralja Emerika u srpske poslove, svi ugarski vladari, sve do 1918. godine, u svoju titulu unosili i Srbiju. To je započeto od samog Emerika, koji je, zbog učinjene pomoći Vukanu, smatrao da je i ova zemlja pod njegovom vrhovnom vlašću.
 
Promućurni Stefan i sam se počeo okretati prema zapadu. Zašto? Princeza s Bosfora bila je potrebna u vreme sklapanja mira s Vizantijom. To je odgovaralo i jednoj i drugoj strani. Ali, ugled i moć Vizantije naglo su opadali, a Latini su se približavali Carigradu. Evdokija je sada postala smetnja za nove odnose s Latinima.
 
Nakon deset godina zajedničkog života, Stefan je, 1201. godine, oterao Evdokiju. Carigradska crkva razrešila je njihov brak 1201/1202.
 
Neverstvo Evdokijino, bez obzira na sve druge okolnosti, ostavilo je traga na Stefanovoj duši. Da nije lako podneo sramotu zbog ženinog neverstva, potvrđuju reči koje je kasnije zapisao: Časna žena u domu muža svoga draža je od svakoga bisera i dragoga kamena.
 
Stefan se tri puta ženio, ali su sve tri njegove žene bile samo velike županke, nijedna kraljica.
 
Zbog sukoba s bratom Vukanom, koga su podržavali Ugri, Stefan je tražio saveznika, i našao ga u Bugarskoj. I Bugari su bili neprijatelji Ugara. Ugovor o prijateljstvu je, kako se čini, potvrđen tako što se Stefan oženio bliskom rođakom cara Kolojana (Lepi Jovan). Ona je Stefanu rodila sina Vladislava, koji će postati treći kralj, i Predislava, koji se rano zamonašio, bio zahumski episkop, a potom i arhiepiskop srpski Sava Drugi. Ova žena je umrla 10 godina posle venčanja sa Stefanom. Da li je umrla od tuge jer je Stefan i nju posle nekoliko godina braka oterao?
 
Da bi ostvario svoj cilj, mudri Stefan nije birao sredstva. Od pape Inoćentija Trećeg tražio je kraljevsku krunu. Zbog protivljenja Ugarske, papa je odbio da mu dodeli kraljevsko dostojanstvo. Ali, Stefan ne odustaje. Kako je Venecija imala priličnog uticaja na političke prilike zemalja na Balkanu, Stefan se zbližio s porodicom mletačkih duždeva. Mletačka princeza Ana Dandolo postaje njegova treća žena.
 
Stefanov brat Sava, čovek božji, znao je da je ženidba s katolikinjom značila početak saradnje s papom. A kora papinog hleba je tvrda i nije za nas Srbe, govorio je najveći srpski podvižnik i bogoljubac. Brak sa Anom sklopljen je 1207/08. godine. Žena je Stefana nagovarala i on je načelno prihvatio da se odrekne pravoslavne vere, ali to obećanje nije ispunio.
 
Novi papa Honorije Treći poslao mu je, 1217. godine, zlatnu kraljevsku krunu. Stefan Nemanjić postao je prvi kralj Srbije, prvovenčani kralj.
 
Ali, iako mnogo mlađa, ni Ana Dandolo nije doživela da postane kraljica. Umrla je pre krunisanja. Stefanu je ostavila sina Uroša, budućeg četvrtog kralja, i kćerku Renijeru. n
 

UDAJE SE NISU POSREĆILE  .....

Evdokija se udavala još dva puta, ali joj se te udaje nisu posrećile. Poslednji trag o njoj datira iz 1219. godine, kada je, u Nikeji, prisustvovala ustoličenju svog bivšeg devera, monaha i arhimandrita Save u čin arhiepiskopa....

***
Sačuvana

admin

  • ADMINISTRATOR
  • најстарији члан
  • *
  • Karma: +0/-0
  • Van mreže Van mreže
  • Poruke: 2381
ŽENE SRPSKIH VLADARA ! ...
« Odgovor #1 poslato: 04-06-2012, 18:34:40 »


1


POTERA ZA SINOM RASTKOM  ......




Velika županka Ana uzalud pokušavala da odvrati sina od odlaska na Svetu goru. Stefan postao monah Simeon, a Ana monahinja Anastasija ....


O srednjevekovnim vladarima Srbije (župani, kraljevi i carevi, potom knezovi i despoti) istorija, uglavnom, obiluje podacima. Neretko se znaju i detalji. Međutim, kada je reč o njihovim ženama, ti podaci su veoma, veoma oskudni. Pa ipak, te žene umnogome su određivale sudbinu države. Stoga važno mesto u nacionalnoj istoriji pripada i ženama srpskih vladara.

Prvim bračnim vezama naših vladara sa stranim princezama obezbeđivan je mir, bar za neko vreme, sa zemljom iz koje je princeza poticala, kao i druge pogodnosti, ali je skoro redovno s tog dvora stizao i snažan uticaj na politiku vladara Raške. Vladarke su to znale da iskoriste.

Veliki župan Stefan Nemanja (vladao od 1166. do 1196) bio je najznačajniji među srpskim vladarima 12. veka. Njegova je glavna zasluga što je ujedinio srpske zemlje pod vlašću svoje porodice. Raška je izbila na Jadransko primorje i tako u svoj sastav uključila dukljansku kraljevinu. Istovremeno, Nemanja je proširio svoju teritoriju, osvajajući vizantijske (grčke) pogranične oblasti na istoku i jugu. Ovladavši delom moravsko-vardarske kotline, Srbija dobija važnu saobraćajnicu koja je spajala srednju Evropu s Carigradom i Solunom, pa tako i s Bliskim istokom. Ovakav geostrateški položaj je i tada, a i kasnije, do naših dana, srpskom narodu donosio česte nedaće, ratove i stradanja.

Stefan Nemanja je bio mudar državnik i neustrašivi ratnik. Odnosio je pobede nad Vizantincima, ali i gubio. Tada bi, za spas svoje države, s konopcem oko vrata, bosonog, izlazio pred cara Manojla Prvog i spasavao Rašku i Rašane... Pa ipak, iako je od početka imao jake inostrane veze, Nemanja je, kako izgleda, za ženu odabrao Srpkinju.

O poreklu prve srpske županke postoje sporenja. Ava Justin Popović (Ćelijski), sada među svetima, u Žitiju svetih tvrdi da je Ana bila kći Romana Četvrtog, epirskog „kralja“ (1168-1171). Međutim, poznato je da Vizantinci nisu imali titulu kralja, već je posle carske dolazila titula despota. Drugi, pak, iznose verziju da ona potiče iz neke srpske vlastelinske porodice. Bilo kako bilo, Ana je svojim životom dokazala da je prava Srpkinja, prava Rašanka, prva, žena prvog čoveka Raške.

Nemanja i Ana su imali šestoro dece. Najpre dva sina (Vukana i Stefana), pa tri kćeri, od kojih se zna ime samo najstarije (Vuka, u monaštvu Efimija). Jedna od kćeri kojima ne znamo ime bila je udata za Manojla, brata epirskog cara Mihaila Anđela, a druga za bugarskog cara Konstantina Asena. Najzad, oko 1175. godine, na svet dolazi najmlađi sin, Rastko, potonji i večni Sveti Sava.

Srbija je bila siromašna, neizgrađena, prilično „varvarska“, kako su je videli Vizantinci i ne samo oni. Život velike županke Ane nije se mnogo razlikovao od života ostalih plemkinja, a ovih opet od života sebarki (seljanki). Muža je bodrila i podržavala, decu vaspitavala i, kako su sve više rasla, strepela za njih.

Rastko je bio njena posebna radost. Voleo je da razgovara s majkom, bio je ljubopitljiv, što je Ana podsticala. Već u 15. ili 16. godini mogla je biti ponosna na njegovu zrelost.

Kako li je velika županka Ana, uz strepnju, morala biti ponosna, na primer, kada su predstavnici te, po nekim susedima, „varvarske“ zemlje Raške, njen muž Nemanja s bratom Stracimirom i sinovima, u Nišu, 1189. godine, dočekali Fridriha Prvog Barbarosu, nemačkog cara, predvodnika krstaša!? Nepismeni Barbarosa mogao je samo da „zine od čuda“ videvši i pripitomljene jelene! Uzgred, Barbarosa je, prilikom jela, radije upotrebljavao svoj nož, nabadajući na njega meso, koje je jeo rukama, nego ponuđenu zlatnu viljušku.

Iako su otac i majka verovali da će Rastko biti dobar knez Travunije (Trebinje) i da će, umesto strica, kneza Miroslava, vladati Zahumljem, on je pobegao na Svetu goru. Tada je Ana ispoljila izuzetnu odlučnost ne bi li ga vratila, tražeći od Nemanje da organizuje poteru. Molila je Nemanju da pošalje najpouzdanije i najspretnije vojvode da ga stignu. Određenu pratnju - poteru gotovo je preklinjala da joj dovede sina. Na žalost roditelja (samo u tom trenutku), ali na slavu Gospoda i sreću i spasenje verujućeg roda srpskoga, knez Rastko je postao monah Sava. Svi istočni hrišćani imaju pravoslavlje, a Srbi još i svetosavlje.

Na državnom zemaljskom Saboru u Rasu, 25. marta 1196. Nemanja se svojevoljno odrekao vlasti u korist srednjeg sina Stefana. Dobro države bilo je iznad svega. Stefan je još ranije bio oženjen Evdokijom (Jevdokijom), kćerkom potonjeg cara Aleksija Trećeg Anđela, koji je, stupivši na tron, odlikovao Stefana dostojanstvom sevastokratora. Najstariji sin Vukan (Vuk) dobio je, još za vlade očeve, s titulom veliki knez, tri oblasti: Duklju i Trebinje, Hvostno kod Peći i Toplicu.

I Nemanja i Ana su se zamonašili. Veliki župan Stefan postao je monah Simeon i povukao se u tek sagrađenu crkvu Svete Bogorodice, manastira u Studenici. Velika županka Ana postala je monahinja Anastasija. Živela je u Bogorodičinom manastiru u Pazaru. Po upokojenju, nakon nekog vremena, sahranjena je u Studenici.


OBNOVIO HILANDAR

Mnogo vremena Nemanja i Ana posvetili su podizanju crkava. U Toplici, kod Kuršumlije, podigao je manastire Sv. Nikole i Sv. Bogorodice. Kasnije, kao vladar, 1171. podiže Đurđeve stupove u Rasu. Svoj najznačajniji, i uopšte najznačajniji srpski hram, posvećen Bogorodici Dobrotvorki, podigao je na reci Studenici, gde je osnovan i manastir. Po povlačenju iz svetovnog života, zajedno sa sinom, monahom Savom, na Svetoj gori iz temelja je obnovio zapusteli manastir Hilandar.

***
Sačuvana