Forum Srpska Vretena

Molim vas da se prijavite ili se registrujete.

Prijavite se korisničkim imenom, lozinkom i dužinom sesije
Napredna pretraga  

Vesti:



Autor Tema: MOMA KAPOR - IN MEMORIAM ....  (Pročitano 6623 puta)

admin

  • ADMINISTRATOR
  • најстарији члан
  • *
  • Karma: +0/-0
  • Van mreže Van mreže
  • Poruke: 2381
Одг: MOMA KAPOR - IN MEMORIAM ....
« Odgovor #11 poslato: 22-12-2013, 01:32:45 »



Eto, uzmite, na primer, moga sina: zubar u Cirihu. Kakav zubar, budaletina! Mogao je i ovde da živi kao gospodin čovek. Žena mu, inače, Švajcarkinja. Nema dece. Dođi te, dođi ! Moja stara išla četiri puta, ja nijednom. Šta ću tamo? Da mu šetam kučiće? Opet, sin je sin! Odem da ga obiđem. Ponesem sto pedeset sarmica u vinovoj lozi i dva'est kila kora za gibanicu. Sir, kajmak, sve. A oko vrata venac ljutih papričica. Znam da ne sme da se unosi, ali dete se uželelo. Pita me njihov carinik: šta vam je to? Havaji, kažem, Honolulu! Kao, mi Srbi nosimo feferone umesto cveća. Otkinem jednu papričicu i pojedem je pred njim. Ponudim i njega. Danke, kaže i zagrize. Mila majko, kad se zagrcnu! Suze mu na oči udariše. Samo mi mahnu rukom da prođem; one sarme i kore za gibanice nije ni pogledao.
...Svaka čast tom Cirihu, mali me svuda vodio, sve smo obišli. Kupio mi je i sat. Elektronik! Jednog dana kaže on meni, hajde ćale, kaže, da te vodim na ručak! Hajde, de! Nek sam i to dočekao. Odvede me na Banhofštrase, to im je kao glavna ulica, u neki skup restoran gde se služe samo salate. Trista salata sam nabrojao. Uzimaš sam od čega hoćeš i koliko ti duša ište, samo piće služe kelnerice. Jedna lepša od druge! Prilazi nam za sto neka crnomanjasta, oči evo ovolike - zelene; sa takvim očima pre rata nisu puštali u pristojne kuće. Nema joj više od dvaset dve, tri. Pita me na nemačkom šta ćemo da pijemo. Naruči nam neko belo, kažem malom, samo nemoj mi tu neke vaše švajcarske karafeke, razumeš, da slučajno bude slatko, nego da rezi ko naše i da bude malo presečeno! Objasni curi, kažem, a ona će meni: Razumem ja, veli, srpski, čiko; ne treba ništa da objašnjava, doneću...
- Ma, jesi li stvarno naša?
- Naša sam - kaže.
- Pa odakle si dete?
- Iz Gruže.
- Hej, devojke iz Gruže, lepe su ko ruže!
Samo što zapevuših, kad ona briznu u plač! Onako, iz čista mira. Suza suzu stiže, sve mi suze kaplju u salatu. Nisam je, valjda, nešto uvredio?
- Šta ti je - pitam - zašto plačeš?
- Ništa - kaže - sve mi se skupilo! A i vi, kao da sam mog tatu videla. On isto pije belo. Ništa, sad ću ja da prestanem.
Ali, vraga! Ne prestaje. A moj sin, budaletina, sve je nešto okreće i zaklanja. Šta je okrećeš, pitam, pusti dete nek se isplače, biće joj lakše!
- Sad ću ja odmah da prestanem - kaže ona i razmazuje šminku oko očiju. - Oprostite, molim vas, ne znam šta mi je!
Ljiljana se zvala, imala je i tablicu na grudima, piše: Lilian.
- Ako je gazdarica vidi da plače na radnom mestu - kaže moj mali - smesta će je otpustiti. Zato je okrećem!
Oni, Švajcarci, izgleda, niti se smeju, niti plaču. Ali, umalo i ja ne zaplakah. Presede mi ručak. Na časnu reč, teo sam odma da je uvatim za ruku i vodim kući, pa šta košta da košta! Pitam je koliko je dugo tamo? Kaže, sedam godina.
- Pa, bre, što se ne vratiš - kažem...
- Ne mogu - veli - ne mogu ni da se vratim, ni da ostanem. Ne znate vi kako je meni ovde...
Jedva se nekako smiri.
Posle moj sin kaže kako je Švajcarska sređena zemlja, a ja ćutim i mislim u sebi: 'bem ti sređene zemlje u kojima kelnerice ... ne smeju ni da plaču! ...




***
Sačuvana

admin

  • ADMINISTRATOR
  • најстарији члан
  • *
  • Karma: +0/-0
  • Van mreže Van mreže
  • Poruke: 2381
Одг: MOMA KAPOR - IN MEMORIAM ....
« Odgovor #10 poslato: 17-11-2013, 03:28:41 »



Nasred prolaza Među vratima od Ploča u Dubrovniku, dvoje se ljube.
Ne poseduju ništa do svojih mladih, mršavih tela u ispranom džinsu. Ne poseduju ništa do ružičastih usana što još imaju ukus mleka, vrelih palacavih jezika i belih zuba. Kose im zaklanjaju lica. Odabrali su baš ovo mesto za svoj dugi poljubac: nepokretni, zaustavljeni kao u kakvoj igri „živih slika“ među ljudskom rekom što se sliva u Stradun. Stoje i ljube se sklopljenih očiju, grčevito pripijeni jedno uz drugo, a volim te je tek pronađeno i nijednom upotrebljeno, nepotrošeno, bez sumnje i računa, bez prošlosti i budućnosti, bez nade – začuđujuće jednostavno, okupano i nanovo rođeno, kao prva reč izmucana na ljudskom jeziku.
– Sramota! – kaže gledajući ih neki prijatelj starina.
– Ovo treba zabraniti! – dodaje njegova žena.
– Baš su našli gde da se ljube! – sikće cinik u prolazu.
– Čekaj, da vidimo! – zaustavlja jedan voajer drugog voajera.
– Prave se važni... – kaže ostareli ljubavnik svojoj dami.
– Kao da su oni izmislili ljubav! – odgovara dama.
– Nisu mogli da nađu neko diskretnije mesto!
– Kad se neko ovako demonstrativno ljubi – dodaje profesionalac – tu garantovano nema tucanja!
– Egzibicionisti! – objašnjava majka kćerci.
– Neka se vole deca! – brani ih intelektualac, koga je strah da nije dovoljno savremen.
– Ne gledaj tamo! – naređuje otac sinu.
– Je l’ se to nešto snima? – pita televizijski čovek.
– Ostavi i meni malo! – dobacuje neki mangaš.
– Drogirani su... – zaključuje policajac na odmoru.
– Mala nije loša... – procenjuje sredovečni uživač.
– Meni se više on dopada! – kaže peder.
– Ko je muško, a ko je žensko? – pita neko zanovetalo.
– Ljube se tu od popodne... – objašnjava žena iz komšiluka.
– U Parrrrrr ne to niko ne obrrrrraća pažnju...
– Ovo nije Pariz, gospođo!
– Znam!
– Zašto niko ne zove miliciju? – pita jedan paničar.
– Šta je, šta ste zablenuli? – grdi ih sve ulični slikar. – Zar nikad niste videli dvoje kako se ljube?
– Ne, no ćeš me ti učit!
– Pokazao bih joj da je moja kćerka! – kaže edipovac-neženja.
– Ti to nisi radio, matori, a? – pita mladi tenor.
– Nisam na javnom mestu.
– Kakva je razlika? – pita mlada sifražetkinja.
– Dođi da ti pokažem!
– Idiote!
– Ovi nisu normalni... – zaključuju dva zagrljena topla brata.
– Svašta! – uzdiše rezignirano penzioner.
Mladi ljubavnici se rastavljaju. Gledaju nas kao u nekom ružnom snu.
Devojčica, kojoj je to prva ljubav, odlazi nizbrdo, prema Stradunu, ne osvrćući se.
Dečak, kome je to prva ljubav, odlazi na drugu stranu, da uhvati neki autobus prema severu.
Za njih se leto 1977. završilo dvadeset i šestog jula, u pet popodne.

Razilazimo se postiđeni, jer smo slučajno prisustvovali nečemu što više ne razumemo.



***
Sačuvana

admin

  • ADMINISTRATOR
  • најстарији члан
  • *
  • Karma: +0/-0
  • Van mreže Van mreže
  • Poruke: 2381
Одг: MOMA KAPOR - IN MEMORIAM ....
« Odgovor #9 poslato: 01-04-2013, 05:24:15 »



Obišao sam mnoge zemlje i gradove, ali još nigde nisam video da neko, kao u Beogradu, igra igru zvanu "ubacivanje šibice u čašu". To je, inače, jedini sport koji sam se strasno bavio čitavog života!

Pred Kalenić, stižu lokalni pijanci. Pošto najpre ispiju pokoje šestoko piće ("klin se klinom izbija"), i pređu na špricere, oni mole kelnera da im skloni sve sa astala i skine stolnjak. To je znak, da će uskoro započeti >čuburski šampionat>... u ubacivanju šibice u čašu.
Kafanska košarka!
Šibica se ubacuje sa ivice astala, a čaša je postavljena na sredinu, podjednako udaljena od svih igrača.
Pokojni Libero, Markoni, žmureći ubacivao šibicu u čašu, bio je apsolutni prvak sveta u tom sportu, kojim se može baviti... samo pripit igrač.Tada se postiže prava zen-koncentracija; igrač se poistovećuje s kutijom šibice u letu i njenim ciljem ... zvoncavim dnom čaše!
Kada šibica padne na dno, pedeset poena. Stotinu poena dobija onaj ... kome se šibica zadrži na ivici čaše. Onaj ko izgubi, plaća sledeću turu ...


***
Ih,bre, Beograde - ljubavi moja...niko te takvog nema !!!  :meda:
Sačuvana

admin

  • ADMINISTRATOR
  • најстарији члан
  • *
  • Karma: +0/-0
  • Van mreže Van mreže
  • Poruke: 2381
Одг: MOMA KAPOR - IN MEMORIAM ....
« Odgovor #8 poslato: 09-03-2013, 17:13:08 »





Beogrаd nije nikаdа tаko lep i pristojаn grаd kаo vikendom, kаdа gа nаpuste bivši seljаci i odu do zаvičаjа. Vrаtiće se tek kroz dvа i po dаnа, kolа nаtovаrenih zаmrznutim svinjskim butovimа, vrećаmа krompirа, stotinаmа jаjа i režnjevimа slаnine i sve će to sаtimа unoisiti u liftove dа bi nаpunili ostаve i zаmrzivаče. "Pаzi nа tа jаjа!" viče mаjkа sinu koji unosi jаjа u lift, аli vrаtа se zаtvаrаju jer je lift neko pozvаo sа drugog sprаtа pа posle svegа ostаje žutа muljevinа sа ostаcimа ljuski. Oni koji ne idu nа selo po provijаnt tvrde dа odlаze tаmo zbog prirode. Nikаdа ih nisаm rаzumeo.

Gde postoji gušćа šumа od one nа Košutnjаku?

Imа li divljije džungle od one nа levoj obаli Sаve, gore iznаd Mаkišа?

Zbog čegа sаtimа putovаti do nekog bednog potokа, kаdа nаm ispred nosа teku nаše dve nаjveće tekovine - Sаvа i Dunаv; dа ne rаčunаmo Topčiderski potok, o kome čаk postoji i pesmа Plovi lаđа Topčiderskom rekom, nаrаvno, pokrаj bаčenih feder-mаdrаcа, stаrih аutomobilskih gumа, konzervi i nаjlon kesа.

I imа li igde u toj, tаkozvаnoj, prirodi, više zveri od onih u Zoološkom vrtu i više hlorofilа od onog u Botаničkoj bаšti?
(Istinа, rešetke nа kаvezimа Zoološkog vrtа ne služe dа sаčuvаju ljude od zveri, nego dа zаštite životinje od Beogrаđаnа. Oni su već uspeli dа izlude sirote mаjmune, dа ubiju dvа kengurа, а neki mаnijаci silovаli su žirаfu i dvа lаbudа nа Lаbudovom jezeru! Štа bi tek urаdili sirotim bаlerinаmа koje igrаju nа muziku Petrа Iljičа Čаjkovskog?)

S druge strаne, аko ste se uželeli zemljаkа, mа otkudа bili, gde ćete ih više sresti nego ispred kаfаne hotelа "Moskvа" nedeljom uveče?
A, zаtim, u kom to grаdu nа svetu, čovek može već uveče dа kupi sutrаšnje novine, i tаko, pre svih Srbа sаznа štа u njimа piše?
Uostаlom, dа li je Beogrаd, zаistа, toliko prljаv, kаo što se pričа?
Moždа?

Ali, čisti su sаmo oni grаdovi u kojimа nemа niko štа dа bаci.

. . .

Kаd mаlo bolje rаzmislim, ovаj grаd nije bаš nаjbolje mesto zа ljude ozbiljnih zаnimаnjа, zа političаre, ekonomiste, prаvnike, plаnere, nаučnike i sličаn svet, аli je stvаrno ideаlаn zа - pisce.

Beogrаdski pisci uopšte ne morаju dа upotrebljаvаju mаštu. Dovoljno je dа sаmo ujutru otvore neku lokаlnu rаdio-stаnicu ili pročitаju novine: koliko čudа neviđenih! U odnosu nа svаkog prosečnog Beogrаđаninа, frаncuski nаdreаlisti su puki аmаteri operisаni od fаntаzije! Uostаlom, zаr se, sem u Pаrizu, nаdreаlizаm nije u svoje vreme primio jedino ovde, u Beogrаdu? Koliko je ovo nаdreаlističkа zemljа nаjbolje svedoči i to što je jedаn bivši nаdreаlistа nа krаju postаo generаl i ministаr spoljnih poslovа, а dа su drugi postаli аmbаsаdori i profesori univerzitetа. Imа li ištа nаdreаlnije od togа? Svаko od Beogrаđаnа je pomаlo nаdreаlistа. Jаdni Amerikаnci, Frаncuzi, siroti Englezi i Šveđаni... koliko se sаmo muče dа smisle nešto nelogično i čudno, što u Beogrаdu svаki literаrni početnik dobijа svаkog jutrana tanjiru ! ...


***
Sačuvana

admin

  • ADMINISTRATOR
  • најстарији члан
  • *
  • Karma: +0/-0
  • Van mreže Van mreže
  • Poruke: 2381
Одг: MOMA KAPOR - IN MEMORIAM ....
« Odgovor #7 poslato: 03-07-2010, 18:10:30 »





S N E Ž A N A ..........


Jedne Nove godine, ne sećam se više koje, izađoh pred jutro na ulicu.
Bilo je to u ono daleko vreme dok je još padao sneg i jelke bile prave, a ne plastične.
Ulica je bila zasuta slomljenim staklom i odbačenim šarenim kapama od kartona. Učini mi se da u snegu vidim jednu palu, izgubljenu zvezdu.
Jesam li rekao da je ulica bila pusta, i duga, i bela, i bez zvuka?
Tada je ugledah kako ide prema meni. Bila je ogrnuta belim kaputom ispod koga je svetlucala duga večernja haljina, tako nestvarno tanka, i tako pripijena uz njeno telo, kao da je sašivena od magle i paučine.
Gazila je sneg u lakim sandalama, koje su uz nogu držala samo dva jedva vidljiva zlatna kaišića. Pa ipak, njene noge nisu bile mokre. Kao da nije dodirivala sneg. Jednom rukom pridržavala je ovratnik kaputa, a u drugoj nosila malu barsku torbicu od pletenog alpaka, istu onakvu kakve bake ostavljaju u nasledstvo najmilijim unukama.
Jesam li rekao da je plakala i da su joj se suze ledile na licu, poput najfinijeg nakita?
Prosla je pokraj mene ne primetivši me, kao u snu. U prolazu obuhvati me oblak nekog egzotičnog mirisa. Nikad ga posle nisam sreo. Nikada je posle nisam sreo. Da, bila je plava. Ne, crna. Ne, riđa! Imala je ogromne tamne oči; u to sam siguran.
Zašto je napustila pre vremena novogodišnje slavlje? Da li je neko, ko je te noći bio s njom zaspao ili odbio da je prati? Da li se napio i bio prost?
Da li je to, u stvari, bila Nova godina? Jesam li možda jedan od retkih noćnih šetača koji je imao sreću da je vidi lično?
Ili je to bila Snežana kojoj su dojadili pijani patuljci?
Ali, zašto je plakala?
Jesam li već rekao da sam ovu priču napisao samo zbog toga...da je ona možda pročita i javi mi se telefonom?
Već više od petnaest godina razmišljam o tome ...... zašto je plakala one noći.


* * *
Sačuvana

admin

  • ADMINISTRATOR
  • најстарији члан
  • *
  • Karma: +0/-0
  • Van mreže Van mreže
  • Poruke: 2381
Одг: MOMA KAPOR - IN MEMORIAM ....
« Odgovor #6 poslato: 24-06-2010, 14:24:34 »







J  E   L   K    A .................



U januaru nailazim na bacene novogodisnje jelke.Leze pred kapijama polomljenih grana sa pokojim zaboravljenim,napuklim ukrasom sto tajanstveno svetluca medju crnim vrecama djubreta.
A samo pre dvadesetak dana isli smo na pijacu da kupimo nasu jelku!Birali smo je dugo i pazljivo medju posecenom sumom,okretali je sa vise strana,sirili joj grane,merili joj visinu...
Odakle je ova jelka?Sa Romanije!U granama joj jos zavijaju vucji urlici Crvenih stijena.
A ova?Sa Tare.Ukus mecave i katuna.Sum ledenih potoka.
Ova je sa Zlatibora!Jos je ziva,niz stablo joj kaplju lepljive,teske suze smole.
Neka je sa srecom!-rekao je brkajlija koji je posekao.
Nosili smo je ponosno kroz grad,vikli uz stepenice i postavili na pocasno mesto u sobi.Kitili smo je kuglama i srebrnim girlandama.Palili svecu u njenu cast.Nazdravljali joj.Polagali poklone pod njeno granje.Hvalili se njenom lepotom pred gostima.Divili se njenom stasu.Milovali je,dodirivali,mirisali je.Obozavali je.
I mada je Nova godina prosla bilo nam je zao da se rastajemo od tog cudesnog drveta.Onda je naglo pocela da se susi.Venula je na nase oci.Najpre smo poskidali ukrase.Branila se,boduci nas u dlanove sasusenim iglicama koje vise nisu bile neznozelene,vec zutosmedje i ostre,gotovo pakosne.Ko je imao pec,iscepao je jelku i nalozio je.
Izgorela je dostojanstveno,okicena poslednji put sopstvenim iskrama.Ko nije imao peci,izbacio je onako oglodanu i ogoljenu pred kucu,da je odnesu djubretari.
Ne govorite mi samo o ljubavi!
Znam sve o njoj  ...............



* * *
Sačuvana

admin

  • ADMINISTRATOR
  • најстарији члан
  • *
  • Karma: +0/-0
  • Van mreže Van mreže
  • Poruke: 2381
Одг: MOMA KAPOR - IN MEMORIAM ....
« Odgovor #5 poslato: 15-06-2010, 16:01:51 »






.... TAJNA ZVANA .... < MEZE < ....


Meziti je ritual koji pripada jednoj sasvim drugoj civilizaciji, kao što je i sama reč meze – persijskog porekla – do nas došla preko Turaka, zajedno sa još nekoliko najvažnijih stvari kao što su javašluk, ketman, baksuz i budala.
Radoznali stranac, koga beogradski domaćin pozove na piće, imaće priliku da izbliza vidi razliku između nas i drugih naroda po tome šta jedemo uz piće. Postoji, naime, stara izreka da majka nije karala sina što pije, već što usput ne mezeti.
Ukratko, šta je to meze?
U ovom istorijskom razdoblju u kojem globalizam preti da nam izbriše istorijsko pamćenje, tradiciju i identitet, nije na odmet baciti malo svetla na ono što nas razlikuje od drugih naroda.
Poslednji sam čovek na svetu koji bi imao nešto protiv viskija, ali nikada nisam video neko društvo da pije viski i mezeti. Viski se, naime, uglavnom pije stojeći za šankom ili u onom blagoslovenom trenutku kada se izmoreni Zapadnjak, iz koga je Zapad izvukao sve što je mogao, sruči uveče, posle posla, u fotelju, zbaci s nogu mokasine i strusi dugi gutljaj da dođe k sebi od blagostanja. Uz viski se ne može mezetiti, uz njega se grickaju čips, indijski orasi, pistaći, ili se u jednom zalogaju proguta mali kanape zalogaj.
U skladu s tim su i svi postupci civilizacije koja pije viski, džin ili koktele, od kojih najviše volim “menhetn”, i to uglavnom zbog trešnje – jedine poznate stvari u tom piću.

Meziti je ritual koji pripada jednoj sasvim drugoj civilizaciji, kao što je i sama reč meze – persijskog porekla – do nas došla preko Turaka, zajedno sa još nekoliko najvažnijih stvari kao što su javašluk, ketman, baksuz i budala. Razlika između civilizacije koja pije viski, a ne mezi, i ove naše, koja dok pije rakiju mora makar na čačkalicu da nabode mrvicu sira, ista je kao između espreso kafe (doppio ristreto) koja se stojeći sruči u grlo i turske kafe koja se srkuće dugo i sedeći, uz razgovor, a koju Turci uglavnom i ne piju, jer je njihov omiljeni napitak čaj.

Naravno, i kod samih Srba postoje velike razlike u mezećenju i mezetlucima. Srbijanci, tako, više jedu no što mezete; njima je najsitnije meze kavurma, glava u škembetu ili pola kile čvaraka, dok su Srbi preko Drine, zahvaljujući dugoj orijentalnoj tradiciji, dosegli u mezećenju najistančanije nijanse. Tako je čuveni sarajevski beg Saburija, uz litar meke rakije, mezetio samo pola orahovog jezgra i pri tom mirisao ružu, slušajući u akšam sa terase svoje kuće cvrčanje cvrčka u malom zlatnom kavezu, uhvaćenog u Anadoliji, dok je dole, u avliji, jedan njegov seiz pevušio “Ima l’ jada ko kad akšam pada, kad mahale fenjere zapale...” i udarao u dugovratu tamburu zvanu saz, da izazove cvrčka na pevanje.

Neki veliki uživaoci i poznavaoci tajnih rituala umeli su da celo veče piju mezeteći samo po jedno zrno grožđa. Srbi Mediteranci, s druge strane, piju lozovaču umesto šljivovice, a meze tek ubrane, orošene smokve – petrovače ili tanku lisku njeguškog pršuta. Oni iz Dalmacije, pojedu dve-tri masline i jednu slanu srdjelu, koja je dovoljna podloga za litar crnjaka.

Reci mi šta meziš, pa ću ti reći odakle si! Rusi, kad piju votku, najpre pojedu resku limuna, a onda nosu i ustima prinesu tanku krišku crnog ražanog hleba i dišu kroz nju, mezeteći prastare mirise plodova svete pravoslavne zemlje. Severnjaci koriste nikolaški meze koje se sastoji od okrugle kriške limuna na čijoj je jednoj strani šećer, a na drugoj samlevena kafa. Kiseli krastavci zajednički su za sve severne pijance. Naša pravoslavna braća Grci jedu uz piće uzo-meze, gde svaki komadić crnog hleba nije veći od jednog zalogaja, ali ono što se nalazi na njemu, prevazilazi i najsmeliju maštu. Jedanput sam, na peščanoj plaži preko puta luke Volos, odakle su u svoje vreme isplovili Argonauti u potrazi za zlatnim runom, u jednoj straćari, sklepanoj od lima, buradi i otpadaka brodskih dasaka, popio četrnaest malih uza, želeći da naučno ispitam da li će hromi krčmar ijedanput ponoviti uzo-meze. Ne, nije. Bio je ravan neponovljivom Bajronu. Prvi uzo-meze imao je na hlebu komadić fete u maslinovom ulju, drugi parčence slane sardele s paradajzom, treći, sićušni garides-škamp, četvrti raspolućenu maslinu sa bademom... Kada sam savladao sve nijanse tog grčkog uživačkog genija, utvrdio sam da ne samo što ne mogu da ih opišem, već da ne mogu ni da stanem na noge od tog silnog naučnog istraživanja.

Uopšte uzevši, čini se da kod nas provincija više i bolje mezeti dok pije od metropole. Po malim gradovima i unutrašnjosti vreme odmiče sporo i ima ga na pretek da se čovek opusti i u miru oslušne otkucaje svoga srca. U Beogradu, takođe, predveče mezeti predgrađe, gde se još uvek živi po ljudskoj meri, a manje centar, koji je odavno izgubio navike svojih očeva i dedova.

U periferijskim dvorištima ljudi sede, pijuckaju i mezete. Noć se ušunjava poput lopova kroz krošnje lipa i oraha, mezeti se na mesečini i sve je kao nekada.

Kada se Oskar Vajld vratio sa putovanja po Americi u Englesku, pričao je prijateljima kako je nekom svom domaćinu pohvalio mesec u Virdžiniji, a ovaj mu je sa setnim uzdahom rekao: “Ah, trebalo je da ga vidite pre rata, mister Vajld!”

Ima tu još nešto: za razliku od mezećenja u kući, mezeti se mnogo lepše u kafani, jer se plaća. O tome najbolje svedoči priča o jednom Beograđaninu koji se godinama sastajao za istim stolom u staroj kafani “Zora” sa svojim prijateljima hvaleći svaki put gulaš od telećih srca i bubrega koji kuva njegova žena kao najbolji gulaš na svetu. Najzad, dogovore se da donese to neprevaziđeno jelo jedne subote u kafanu; probaju ga, ali je nešto, po opštem utisku, nedostajalo ukusu gulaša. Šta, to niko nije znao da kaže sve dok se jedan ne doseti i viknu “Provucite ga kroz šuber!” i tek kada šerpu sa gulašem provukoše kroz otvor iz kuhinje na kome kelneri podižu porudžbine, on zaista dobi onaj pravi ukus – kafanski.

No, pričajući o mezetlucima umalo ne zaboravismo piće. U stara vremena, ljudi su svake večeri, punih pola veka, sedeli za istim stolom družeći se, i svako je naručivao onu količinu pića koju bi popio te večeri. Neko litar vina, drugi pola litra meke rakije, treći tri deci ljute, tako da nije bilo današnjeg nasilja čašćavanja novim turama; jednostavno, svako je naručivao onoliko pića koliko su mu dozvoljavale zdravstvene i platežne mogućnosti, i ta količina bila je neprikosnovena i sveta. Zvala se gida. Veliki poznavalac kafanskog života, pesnik Branko V. Radičević, zvani Mačista, piše u svojoj knjizi “Sujeverice i druge reči” o sedenju u krčmi “Dva vola” u Sarajevu sa starcima koji su imali svoje gide. “Pred Hamzom Humom boca blatine. Pred Zvonimirom Šubićem pola litre rakije. Razgovoru nikad kraja. Ali nema pića za nas mladiće koji smo silno ožedneli. Jer krčmar više ne toči. Jer više nemamo para. Jer dva poznata pisca Hamza Humo i Zvonimir Šubić, imaju svoje gide. Gida je gida. Gida, bože, kako nam je izgledala nedostižno! Kad ćemo osvojiti svoje neprikosnovene ne i svete gide! Jer pravo na gidu je kao pravo na najuzvišeniju sopstvenost.” Eh, ta dobra stara vremena kada se znalo kako se pije i šta se mezeti!

Danas su te stare kafane pretvorene u kafiće, pabove, bistroe, parfimerije i banke. U kafićima je muzika preglasana da se ne bi razgovaralo, jer su gosti uglavnom bez teksta. Od mezetluka ni traga, samo ponegde zdela sa pistaćima, pića kratka i oštra. Stari pijanci su se povukli u sopstvene kuhinje; sede za stolom prekrivenim mušemom, piju polako i mezete mrvice sira. Prednost pijenja u kući sastoji se u tome što kad se čovek napije, lakše stiže do svog kreveta nego kad je u kafani. Beogradom još uvek kruži stara legenda o Paji Vuisiću i njegovom bratu Duji koji bi u ponoć okretali stolice i stavljali ih na kuhinjski sto, pa s peškirima preko ruke, kao sa salvetama, naplaćivali svom ocu račun kao da je u kafani, vičući da je fajront. Uzimali bi mu pare i odlazili u kafanu da piju....


Priča se kako je neki Beograđanin vodio svoga gosta da mu pokaže grad i sva njegova čuda, a kada padoše s nogu od obilaska i sedoše u neku kafanu da se odmore i popiju pivo, domaćin duboko uzdahnu i reče :

“Šteta što ovde niste bili pre trideset godina...”

“Je l’ kad je Beograd bio zaista Beograd?” upita ga gost.

“Ne! Kada sam ja bio zaista ja!” odvrati on............... !!! 


* **
Sačuvana

admin

  • ADMINISTRATOR
  • најстарији члан
  • *
  • Karma: +0/-0
  • Van mreže Van mreže
  • Poruke: 2381
Одг: MOMA KAPOR - IN MEMORIAM ....
« Odgovor #4 poslato: 07-06-2010, 16:26:18 »






Ponekad me deca pitaju umem li da vozim bicikl? Bicikl? Daj jedan krug! - kažem, pa uzjašem na "ponija" i zujim po parkiću. Neka gospođa u prolazu, kaže: Sramota! Jedan penzioner koji tu sedi, viče: Klipane jedan, vrati deci bicikl! A ja okrećem pedale stazom ispod drveća i niko ne vidi da to nije "poni", već onaj prastari "Merkur" kojeg još jedino boja drži da se ne raspadne i niko ne vidi da ispred sebe vozim bosonogu devojku i da oznojeni šibamo nasipom pokraj reke i da je vetar umesto mene golica po uhu i šapuće nežne reći i sve. Posle deca uzmu natrag svoj "poni", a ja čitav sledeći dan ležim u krevetu, jer me bole upaljeni listovi. Muskulus fiber!

Ako bih sutra umro, ostao bih željan samo jedne stvari - bicikla! Taman kad sam zaradio dovoljno novca da kupim jedan solidan bicikl, više nemam kuda da ga vozim: bicikle su isterali iz glavnih ulica, navodno radi sigurnosti njihovih vozača. Moji vršnjaci su već odavno pokupovali automobile, a bicikle, eto, nikad nisu uspeli da kupe! Bicikli su im ostali prva neuzvraćena ljubav. Za bicikle je bilo kasno. I kad poželim da se nagledam tih pitomih žičanih životinja, putujem u Suboticu - ispred Gradske kuće kunjaju redovi bicikla moje mladosti. Prašnjavi "Triumfi", izanđale italijanske "Ardile" i prepravljeni "Bianki", tupi i izdržljivi nemački "Vandereri", pouzdani "Durkopi", solidni engleski "Torpedo"; mezimče vojvođanske ravnice i prašnjavih puteva: "Partizan" - svi su tu na okupu i čekaju svoje vlasnike da se napričaju o žetvi i cenama kukuruza, da skoknu na pivo u "Belu lađu"... I kao što ljudi danas hvale svoja kola, biciklisti su nekada tapšali rukom guvernal, govoreći kako njihov bicikl ima "odličan prenos". Zavodnici danas šetaju zveckajući ključevima sportskog automobila. Ranije se pošten švaler razlikovao od ostalih mužjaka po štipaljki kojom je stezao desnu manžetnu pantalona! Tako se uvek znalo da ga pred nekom krčmom čeka vlastiti bicikl.

Za one manje upućene rođene u postbiciklističkoj eri, moram da kažem da se štipaljka upotrebljavala da zupčanik i lanac bicikla ne bi sažvakali nogavicu pantalona. Štipaljke su u najvećem broju slučajeva bile obične, drvene, one za sušenje rublja na konopcu a bilo ih je i metalnih, onih kojima se stežu kafanski stolnjaci da ih ne odnese vetar. Bilo je vrlo otmeno imati baš tu metalnu štipaljku!

Najbolji opis poštenog bicikla u istoriji književnosti da je italijanski pisac Đovanino Gvareski (Giovannino Guareschi) u knjizi Don Kamilo, gde priča o biciklistima koji se vrte ulicama njegove rodne Base:

"Pravi bicikl mora težiti najmanje trideset kilograma. Boja mora biti s njega oguljena, tako da joj se nađe tek pokoji trag. Pravi bicikl, prvo i prvo mora imati samo jednu pedalu. Od druge pedale treba ostati samo osovina koja divno blista izglancana potplatom, i samo ona blista na cijeloj napravi. Guvernal bez gumenih navlaka, ne sme stajati glupo okomito na sam kotač, nego barem dvanaest stupnjeva ulevo ili udesno..."

Dragi moj strpljivi čitaoče, jeste li u ovom opisu prepoznali stari stričev bicikl bez zadnjeg blatobrana, na kome ste po cenu mnogih padova naučili da vozite, provlačeći desnu nogu ispod rama jer ste bili isuviše mali da se popnete na sic? Eto, to je taj bicikl kojega se niste dovoljno navozali! A onda kad počesmo zagledati devojke na biciklima i njihove ružičaste butine što naizmenično sevaju ispod suknje, smatralo se naročito duhovitim dobaciti sa strane:

- Hej mala, okreće ti se zadnji točak!

Gospode, šta sve nismo radili samo da nas zapaze: vozili bicikle naopačke, pa sa jednom rukom, podizali noge na guvernal i tako pravili krugove oko devojaka boreći se protiv zemljine teže, rizikujući padove i sramotu! A kada bi devojka najzad pristala da sedne na šipku ispred vas da je malo provozate, uvek bi se našla neka budala da dovikne:

- Hej, je l to ženski bicikl?

Pošten bicikl, dakle, mora obavezno da ima zakrpljene gume, zbog toga da lepše tandrče; žičanu korpu za dete, dinamo mašinu koju pokreće prednji točak, i lampu, koja, po pravilu, nikad ne svetli, a iznad zadnjeg točka - ram za prtljag! Pošten bicikl mora da bude "kontraš". Na takvom biciklu se putovalo, volelo, na njemu se prevozilo seno i vukle vreće u prani mlin, na njemu se odvozila porodica u goste; napred dete, ostrag žena, a pozadi otac familije.

O poštenim biciklima snimani su filmovi, baš kao što se danas snimaju o automobilima. Pokojni Vitorio de Sika ispričao je u Krađi bicikla kolika može da bude tuga za izgubljenim "kontrašem", a Španac Huan Bardem snimio je film Smrt bicikliste...

Danas su bicikli proterani sa glavnih ulica i trgova na periferiju i u parkiće za decu. Ali niko više ne preklinje: Daj jedan krug! Epoha bicikla je nepovratno prošla. S vremena na vreme, kad nestane benzina, poskidaju ih sa tavana i fotografišu kao preistorijske životinje. Voze ih iz zavitlavanja. Prikazuju u cirkusima kao atrakciju: "Janaček Hruška izvodi bravure na biciklu!"

A oni, bicikli, degenerisali su se. Točkovi im se smanjili, a guvernal izdužio. Ni na šta ne liče. Prave nakaze. Poni!

Ne, ne, ni bicikli, ni devojke nisu ono što su nekada bili! I bicikle i devojke danas lepo rasklope, pa ih strpaju u automobil!

Svašta.


* * *
Sačuvana

admin

  • ADMINISTRATOR
  • најстарији члан
  • *
  • Karma: +0/-0
  • Van mreže Van mreže
  • Poruke: 2381
Одг: MOMA KAPOR - IN MEMORIAM ....
« Odgovor #3 poslato: 09-05-2010, 22:56:02 »





... - Sledeći !
Ušla je u sumornu učionicu koja je zaudarala na neuspeh što su ga pretrpeli oni pre nje. Gledajući pravo u oči komišiji za prijemni - petorici već izmoždenih profesora. Oni su tog trenutka držali u rukama ključeve pozorišne umetnosti, slave i bogatstva.
- Jeste li već igrali negde?
- Nisam
- Koliko imate godina?
- Dvadeset i sedam.
Znala je i sama da je prestara za prvu godinu studija, a premlada da se pomiri s ostalim stvarima. Stajala je tako na sredini učionice, posmatrajući vrhove već dotrajalih mokasina, i osećala kako je sažaljivo gledaju. Nije imala nikakvih šansi. Kroz prozor na prvom spratu Pozorišne akademije videla je deo trotoara ispred izloga robne kuće i čoveka koji se šetkao paleći ... ko zna koju cigaretu po redu.

Jedan član komisije je kunjao, drugi je nešto zapisivao, treći zurio u prazno, ostala dvojica su je gledala sa očiglednom dosadom. Već treći dan kako ispred njihovog zastrtog stola defiluju talenti i obožavaoci. Prvog dana još im je i bilo žao tih mladića i devojaka stiglih ... ko zna odakle, njihovog glumačkog zanosa i ničim potvrđene ljubavi prema pozorištu, ali od jutros su već duboko zaronili u otupelost. Na usnama osećaju posledice popušenih cigareta a u dnu stomaka
talog kofeina. Uostalom, šta se tu može? Na ispit se prijavilo preko trista kandidata a glumačka klasa može da primi samo osamdeset novih studenata .
- Pa šta ste nam lepo spremili? - pita umorno predsednik.
- Monolog Julije ... - rekla je tiho gutajući knedlu.
- Je li neko udarao recke? - upita predsednik.
- Trideset i šesta Julija ... - odgovori riđa kozja bradica . Dvadeset i jedna Ofelija, devetnaest poena prednosti za Julije!
- Molim? - upita mlada zena.
- Ništa, ništa ... - kaže predsednik - Samo vi počnite . Izvolite ...
"Ne kuni mi se . Ma koliko da se
radujem tebi, ne veseli me ..."

Prenuli su se iz popodnevnog dremeža. O , gle, čuda! Pet olinjalih , ustajalih intelektualaca pretvoriše se pred ovom ne više tako mladom ženom u pet Romea. Svaka nova , izgovorena reč pretvarala je ovu skromnu, minut ranije utučenu mladu ženu u jeftinoj haljini u bestelesni prizor savršene sreće .
"O, laku, laku noć!
Nek mir i pokoj steku se u tebi
Onakvi kakve nosim ja u sebi ..."

Iza poslednje reči ostade tisina ... u kojoj je još dugo brujao njen zlatni glas. A onda pet iskusnih pozorišnih intelektualaca koji su gledali najpoznatije Julije na svetu, pet uvaženih profesora koji su zevali na najčuvenijim
Šekspirovim predstavama podigoše ruke i nešto čudno, nešto potpuno neobjašnjivo naredi njihovim dlanovima da tapšu.
- Bravo! - uzviknu predsednik - Vi ste rođena glumica , zaista izuzetno ...
- Znate, ovako šta se ovde retko dešava ... - objasni kozja bradica .
- Jesam li primljena? - Upita mlada žena.
- Da li ste primljeni? - reče profesor pružajuci joj ruku .
- Mogu li da dobijem potvrdu da sam primljena?
- Šta će vam potvrda, već sutra ćete se upisati i dobiti indeks.
- Ja bih ipak više volela potvrdu .. bila je uporna .
Napisali su joj potvrdu. Recite - upita predsednik - šta će vam kog đavola to parče hartije ?
- Znate, rekla je ona, ja u stvari uopšte ne želim da postanem glumica.
Pogledali su je zapanjeno.
- Imam dve kćeri i muža i ... pa dobro, recimo,srećan brak. Uopšte nisam ambiciozna. I ne bih volela da zauzimam mesto nekom mlađem.
- Ali šta će vam onda potvrda? - promuca kozja bradica .
- Vidite, mada je to srećan brak, ponekad dolazi do svađa. i, onda, ja često izgubim živce i počnem da vičem da bih postala glumica ili nešto slično! I onda moj muž , počinje da se smeje kao lud . "Ti da postaneš glumica, ti?" E, pa sada najzad imam potvrdu da bih mogla. I pokzaću mu je u takvim prilikama, da znate da hoću!
- Šteta, velika šteta .. rekao je predsednik . - Ali ako se predomislite ...
- Neću se predomisliti - reče izlazeći .
- Gde si toliko dugo? - upita je čovek ispred robne kuće ... ?!
- Lekar je imao dva pacijenta pre mene - kazala je - Rekao
je da ćemo dobiti bebu ... - nasmešila se na onaj svoj ... sanjivi način ........... !!


* * *
Sačuvana

zelenooka

  • ADMINISTRATOR
  • старији члан
  • *
  • Karma: +0/-0
  • Van mreže Van mreže
  • Poruke: 402
Одг: MOMA KAPOR - IN MEMORIAM ....
« Odgovor #2 poslato: 30-03-2010, 14:44:43 »



Sećanje na mog omiljenog pisca .....

***

Dogodilo se da su me, potpuno slučajno, prijatelji iz neke varošice  odveli u jednu trošnu prizemljušu, oko koje kljucaju pilići, kod starije sestre poznatog evropskog intelektualca, kojeg godinama srećem u Njujorku, Parizu i Ženevi.
Zapanjih se kad videh rodnu kuću ovog znamenitog čoveka i postariju ženu koja ga je odgojila i podigla posle smrti roditelja. Pomislih kako bi bilo dobro i pošteno napisati veliku dobru knjigu o starijim sestrama, tim mučenicama bez mladosti, koje su se odrekle svega samo da izvedu mlađu braću na put. Večito u crnom, pre vremena ostarele, nikada ništa ni od koga nisu tražile; samo su davale i davale...
U životu svake neudate starije sestre postoji uvek neki divni, već zaboravljeni čovek (čiju fotografiju čuva u staroj praznoj bombonjeri), neka raskinuta veridba ili, jednostavno, osećanje da se nema prava na sreću i sopstvenu familiju dok brat ne odraste, a tada već biva kasno za bilo šta. Te blagoslovene neudate baba-devojke, kako ih zovu u Srbiji, mnogo starije od svojih godina, borile su se za braću do poslednjeg daha, sve dok ne ostadoše bez ičega, u memljivim prizemnim sobičcima, gordo krijući nepravdu od sveta i komšiluka, koju su im nanele gospodske snaje što su im pootimale rođenu braću.
Ispucali linoleum na patosu, nacepkana drva ispod šporeta, škiljava sijalica od dvadeset pet sveća i treperavi crno-beli televizor bez tona, umesto kojeg se čuje samo tiktakanje limenog budilnika...
Posluženi slatkom od dunja (koje ne mogu da prestanem jesti), sedimo u toj skromnoj kuhinji, dobro poznatoj iz detinjstva svih provincijalaca, dok se skupljaju komšije, željne razgovora.
Godinama pratim karijeru njenog brata, još od onih dana kada je kao seljače stigao u glavni grad. Sećam se svih njegovih džempera pletenih od raznobojne seljačke vune i gotovo svih ljubavi i bitki za stipendije koje će ga, jedna po jedna, odvesti daleko u svet... Čudim se kako to da ništa od ovog predela, ni ovog kućerka pod sasušenim orahom, ništa od ovih mirisa i akcenata, nije prodrlo u njegovu prozu očišćenu od svega ovdašnjeg, punu pritajenog gađenja nad kišama, blatom i letnjom prašinom; zgražanja nad varvarskim klanjem i šurenjem svinja u decembru (čvarke je, ipak, jeo u svoje vreme), dok se naherena palačinka krčma "Evropa" na kraju njegove ulice, u kojoj su mu sedeli i deda i otac, vremenom pretvorila u najcrnju metaforu balkanskog kala. Čitam pažljivo njegove intervjue u novinama, u kojima smo mu neprestano za nešto krivi. Izgleda kao da nam je, pošavši u svet, ostavio na čuvanje neku idealnu zemlju, a mi je, prostaci i nezahvalnici, upropastili. Prevodilac engleske poezije, pisac eseja u kojima je tek svaka peta reč srpska (ne računajući veznike), potpisnik mirovnih proglasa i član međunarodnih foruma, od mladosti je preskakao vekove bežeći od svog skromnog porekla. Najveća pohvala koju je dobio bila je ona da uopšte ne liči na Srbina i da strane jezike govori savršeno, bez akcenta!
Godinama ne mogu da definišem tu vrstu izdaje, jer je gađenje nad svojim narodom, takođe, izdaja; godinama pokušavam da pronađem razloge ili neku davnu povredu koja ga je na kraju dovela do izjave da su "Srbi započeli ovaj prljavi rat" i nikako ne uspevam da pronađem tu tananu nijansu i da je pretočim u reči i slog... Ali, evo, dok sedimo u polumračnoj kuhinji njegove starije sestre, pijemo preslatku kafu (koju nije on poslao iz belog sveta) i pričamo, zbog nje, sve najlepše o njemu, moj mudri narod, koji tako nepogrešivo ume lako i prosto da objasni i najsloženije stvari, progovara kroz usta komšije, penzionisanog poštara, jednu jedinu reč koja zamenjuje tone ispisane hartije. On, koji ga poznaje od malih nogu, zavijajući otvrdlim prstima cigaru, kaže mi u poverenju, mrmljajući sebi u bradu da ostali ne čuju:

"Preučio!"


U toj mudroj reči ima i sažaljenja i praštanja... Preučio! Vredelo je putovati pet-šest sati autobusom po to, kako jednostavno, pomalo razočaravajuće "preučio", izrečeno kroz dubok uzdah, blago i bez ikakvog gneva, zavisti i zlopamćenja.

                                                                    Momo Kapor
                           
                                                                          *

----------
Davno sam pročitala ovu pripovetku, i mnoge , ma sve druge njegove knjige, čudeći se onima ,
koji su za Momu Kapora govorili da je pisac bez dubine i težine ?!
I uvek ću im se čuditi.  Možda su i oni malo ....

"preučili".


Hvala i laka Ti zemlja, dragi Momo !!!
Sačuvana

admin

  • ADMINISTRATOR
  • најстарији члан
  • *
  • Karma: +0/-0
  • Van mreže Van mreže
  • Poruke: 2381
MOMA KAPOR - IN MEMORIAM ....
« Odgovor #1 poslato: 05-03-2010, 17:24:16 »




Momčilo Moma Kapor rođen je u Sarajevu 1937. godine.Odmah , posle rata , preselio se sa porodicom  u Beograd. Diplomirao je slikarstvo (1961) na beogradskoj Akademiji likovnih umetnosti u klasi profesora Nedeljka Gvozdenovića.
Objavio je veliki broj naslova medju kojima i romane: Foliranti, Provincijalac, Ada, Zoe, Una, Od sedam do tri, Knjiga zalbi, Zelena čoja Montenegra, Poslednji let za Sarajevo, Hronika izgubljenog grada, Beleške jedne Ane, Hej, nisam ti to pricala, zbirke priča: I druge priče, Lanski snegovi, 101 priča, Smrt ne boli, hrestomatiju Sentimentalno vaspitanje, romansiranu autobiografiju Uspomene jednog crtaca, knjige za decu Sanja i Lero-kralj leptira... Autor je velikog broja dokumentarnih filmova i televizijskih emisija, a po njegovim scenarijima snimljeno je nekoliko dugometražnih filmova. Romani Una i Knjiga žalbi doživeli su ekranizaciju... Prevođen je na francuski, nemački, poljski, slovački, češki, bugarski, mađarski, slovenački i švedski jezik....

Knjizevni fenomen Mome Kapora prisutan je u nasoj knjizevnosti vise od dve decenije. Jedan od najcitanijih nasih pisaca, neobicnom neposrednoscu i lakocom osvaja paznju citalacke publike, pisuci na rubu komentara i svakodnevnih refleksija o stvarnosti nasih vremena i njihovih protagonista. Kaporovo umece fascinacije zasniva se na razlicitim znanjima i istancanim darovima opazanja i rasclanjavanja stvarnosti i oblika zivota, njegovih pojavnih formi i dubina. Svedoceci uvek iz vremena, Kapor nasem vremenu dodaje njegovu zaboravljenu korensku povezanost koja u formama svakodnevnih gestova, pamcenja i likova oblikuje njegove junake i obelezava njihovu sudbinu. Kaporova pristrasnost kao pisca, od one je pristrasnosti koja je na strani citaoca, na strani onih oblika oslobadjanja od predrasuda koje bi da nas odvezu od emocija i cistote neposrednosti i bliskosti malih stvari i topline mitologija prezivljavanja. Kaporov sentimentalizam i elegantna ironicnost su oblik odbrane od nerasudnih snaga sveta zla i zivota...


Beograd / Tanjug
05.03.20010


BEOGRAD ŽALI ZA MOMOM KAPOROM  ....




 - Svečana sala Skupštine Beograda bila je danas tesna da primi sve koji su došli da prisustvuju komemorativnom skupu povodom smrti književnika, slikara, novinara, hroničara sprske prestonice Moma Kapora.

Posle odavanja pošte preminulom umetniku, gradonačelnik Beograda Dragan Đilas je, kao domaćin skupa, izjavio saučešće porodici Moma Kapora u ime Beograđana koje je umetnik ovekovečio u svojim knjigama, na slikama, u feljtonima i novinskim člancima.

"Beograd je za Momu, koji je bio svetski putnik, bio centar sveta a svojim stvaralaštvom je proslavio i ovekovečio njegov duh, kafane, pijace, male i velike žitelje, slave, a Adu je "otkrio" pre više od pola veka", kazao je Đilas i dodao da je "Kapor putujući svetom u svakome gradu tražio neki kutak koji će da mu liči na Beograd".

Akademik Dobrica Ćosić je, opraštajući se od Kapora, rekao da je on bio umetnik "koji je svojim svestranim darom duhovno, estetski, životno, uticao na sve generacije rođene u drugoj polovini 20. veka". "Nema jugoslovenske devojke kojoj nije bila drugarica Ana Mome Kapora niti mladića kome "Provincijalci" i "Foliranti" nisu bile knjiga koje su ih učile da postanu Beograđani, nema čitača knjiga na srpskom jeziku koji nije pročitao roman, priču, feljton Kapora o beogradskoj svakodnevnici, napornom miru i poslednjem ratu", podsetio je Ćosić. On je kazao da "nije bilo ničeg život i zanimljivog u Beogradu i svetu po kome je Kapor putovao a da nije čarobnjačkom lakoćom i masjtorskom pripovedačkom veštionom ispričao i opisao". Konstatujući da u Srbiji postoje za sada samo dva grada koji imaju svoje pisce: Vranje - Boru, a Beograd - Momu, Ćosić je rekao da je Kapor bio "graditelj Beograda koji se preselio u njegove knjige i slike...on je lirski


NOSTALGIČAR ZA BEOGRADOM -  KOGA VIŠE NEMA ........

Odajući mu priznanje da je svojom "pitomom dobrotom u surovim danima blokade i bosanskog rata darovao ljude vedrinom i nadom", Ćosić je zaključio da u njegovom dobu, od pisaca, jedino su ljudi Desanku Maksimović i Branka Ćopića voleli kako su voleli Momu Kapora.

Slikar Miloš Šobajić je izrazio nevericu što govori na ispraćaju Mome Kapora jer "on bio sam život" i evocirao je uspomene na njihovo višedecenijsko druženje tokom koga je on očekivao od Moma da mu priča o svojim novim literarnim poduhvatima a ovaj je tražio da mu Šobajić prenosi vesti o umetnosti iz sveta i da mu oceni ono što je naslikao.

Kapor će se, za Šobajića, večito šetati Beogradom kroz gomile nacrtanih kuća, bašta i splavova, a vidi ga i kako dolazi da pogleda spomenik koji će mu njegovi sugrađani jednom podići.

Pesnik i zemljak Rajko Petrov Nogo obratio se u ime Akademije nauka i umetnosti Republike Srpske, čiji su obojica članovi, govoredći sa beskrajno puno topline i nežnosti o Kaporovim korenima, majci koja ga je svojim telom spasila da ne pogine prilikom aprilsakog bombardovanja Sarajeva 1941. kada je imao smao četiri godine, o ocu, tvrdom Hercegovcu koji mu nije pokazivao za života koliko ga voli i koliko se diči njime, ali je iza njega ostala velika kolekcija tekstova o njegovom sinu kao piscu i slikaru.

Nogo je u svom bliskom prijatelju koga je smatrao bratom prepoznao večitu glad za ljubavlju koja im je obojici ostala kao deci podignutoj bez majke.

Odgovarajući onima koji su ga mrtvog optužili da je bio na strani ratnih zločinaca, Nogo im je poručio da se "od kako je sveta i veka ratovalo, a pisci su o tome pisali, posebno ako im u ratu ucestvuje rodbina, odlazili su da svedoče iz prve ruke".

Momo je iz rata, kako je precizirao Nogo, izvukao pouku da je njegov život beznačajan u odnosu na epske razmere patnje naroda uz koji je ostao kada je bio oklevetan.

Glavni i odgovorni urednik nedeljnika NIN Veselin Simonović se oprostio u ime redakcije čiji je bio najčitaniji i najomiljeniji saradnik i koji je ovom nedeljniku ostao veran od šezdesetih do smrti.

On je istakao da su tekstovi koje je Kapor napisao za NIN čitava knjiga eseja o vremenu u kome smo živeli i ostaju kao svedočanstva o našim naravima, vrlinama i manama.

Na komomorativnom skupu Kaporova prijateljica, dramska umetnica Rada Đuričin, izgovorila je jedan monolog iz predstave "O11" kojom je obišla svet, pročitani su odlomci iz nekih Kaporovih tekstova, puštena je pesma njegovog druga Arsena Dedića koji je bio jedan od više stotina ličnosti koje su oputile saučešće njegovoj porodici.





********************

Poštovani GOSPODINE !!..... neka Vam je večna Slava i Hvala .... !!!!







« Poslednja izmena: 20-03-2010, 02:40:57 od strane admin »
Sačuvana