Forum Srpska Vretena

Molim vas da se prijavite ili se registrujete.

Prijavite se korisničkim imenom, lozinkom i dužinom sesije
Napredna pretraga  

Vesti:



Autor Tema: I POLAKO ZASPIM ... LISTAJUĆI STRANICE SVOJIH PRIČA ......  (Pročitano 18512 puta)

admin

  • ADMINISTRATOR
  • најстарији члан
  • *
  • Karma: +0/-0
  • Van mreže Van mreže
  • Poruke: 2381
Одг: I POLAKO ZASPIM ... LISTAJUĆI STRANICE SVOJIH PRIČA ......
« Odgovor #25 poslato: 26-05-2010, 23:17:36 »


Sinoć dobih - pp - poruku sa pitanjem :
„Da li je „Bončuk“ zaista ugrozio moju emotivnu vezu ? ? ?

:buljko: :buljko: :buljko::qq::joojj:... bez ljutnje , ovo mi je bilo mnogo simpatično pitanje i zato ,
evo > pravog < odgovora ....... pa , kaže :
Iako je u virtualnom svetu sve podvrgnuto tome - nije i ne mora sve da je uvek
i tako ALI ...ovo moje napisano , definitivno je samo = JEDNA PRIČA !

Od ,, protagonista ,,  .... jedino smo " Bončuk " i ja realni !!!!!  

Moje "izvinjenje" u priči , nije imalo nikakvu asocijaciju - nitii je kome >striktno<
ili  > lično <  bilo upućeno . - Ponavjam ...bila je to SAMO PRIČA !!!!

A ono ,, čudo ,, je , bez posebne gradacije, zaista slatka , razigrana , živa, mala -
> igračkica <  ...sa ludovanjem - bez kraja !!! Ta ,, muška šmizla ,, vrlo dobro
oseća da je u centru  pažnje te , non - stop pravi koje - kakve krivolomije.
Međutim , jako se voli....taj mali zgodnjaković.....!!
Osim toga a između ostalog , s' njim zna da se desi i po neki ,, maler ,, -  kao ono
malo pre na laminatu ...?!! No , dobro !!,,... tako nešto se izdešava i u > boljim familijama <  
te bih da citaram , onu našu staru , narodnu :
 
 >> Voda sve opere samo ... prljav obraz ne <<.... !!!

Pozdrav zabrinutom forumašu ali ....sve je pod kontrolom .... :travar:
« Poslednja izmena: 27-05-2010, 07:35:49 od strane admin »
Sačuvana

admin

  • ADMINISTRATOR
  • најстарији члан
  • *
  • Karma: +0/-0
  • Van mreže Van mreže
  • Poruke: 2381
Одг: I POLAKO ZASPIM ... LISTAJUĆI STRANICE SVOJIH PRIČA ......
« Odgovor #24 poslato: 25-05-2010, 19:40:55 »







B I S E R ............

...u očima koje prvo izgube suze a onda .... san .....!Moje su još i  
prazne jer dugo , predugo se borim ...sa tobom i sobom.Strepim !?

Da li ćeš me razumeti (?) ili mi to nikada više nećeš oprostiti (!)ali..moram.
Dugujem ti tu ikrenost ... jer te nikada nisam lagala !Ne želim ni sada.
Priznajem , sve je užasno teško a kroz to – moramo da prođemo oboje.
Ako je lakše ….prvi si koji to saznaješ !
 >>> Z a l j u b i l a  sam se  <<<
Kao grom iz vedra neba !!,,- mada , to i nije bila ljubav na prvi pogled.
Drčna – kakva sam - dugo smo se odmeraval ali nije hteo da mi priđe?!.
Znaš me . Neznam zašto ali ...jedino si ti to mogao i znao da pripitomiš.
Tek' posle nekog petog – šestog puta , skupio je hrabrost iako me je i
tad' samo tamnim očima jako bojažljivo gledao - a ja uočila njegovu
nedvosmislenu nameru …. da mi se približi.Nisam se na to obazirala.
Tada je krenuo prema meni - stigavši do polovine pređenog puta , kada
ga ošinuh pogledom , uzmuv'a se i stade !,, - kao ….tražeći nešto ?!
Nasmejah se tiho ...u sebi ... ali čekah.Želela sam da produži put !
Zato sam ga ohrabrivala , gledajući sasvim neobavezno - otvorenim
pogledom direktno u oči ...plašeći se svoje strogoće ali iz koga se ,
jasno videla poruka mog srca :
„ Dođi slobodno , i ja želim da mi priđeš !“
I prišao je.A onda me pogleda… kao da me miluje.Zaustavih dah i suzu ...
Izbezumljen zbog mnoštva tišine oko nas , učini mi se oslikan strah u
njegovim predivnim očima i ja više ne izdržah. Pružih mu ruku - ohrabrenje
i svu moju ogromnu ljubav. Dok sam sedela na podu , Bončuk (biser !) ... tek'
nešto veći od moje šake , liznu mi ruku i samo tren kasnije …. beše u mom krilu
... onako šćućuren u toplom  krznu moje jakne …...........!!
 

Tako je počela naša velika ljubav ….. !!



25 Maj - 2010
U našem malom stanu ... nebu pod oblake ...




* * *
« Poslednja izmena: 26-05-2010, 23:08:55 od strane admin »
Sačuvana

admin

  • ADMINISTRATOR
  • најстарији члан
  • *
  • Karma: +0/-0
  • Van mreže Van mreže
  • Poruke: 2381
Одг: I POLAKO ZASPIM ... LISTAJUĆI STRANICE SVOJIH PRIČA ......
« Odgovor #23 poslato: 13-05-2010, 15:18:41 »




Ne interesuje me od čega živiš.
Želim znati za čim žudiš i imaš li hrabrosti da sanjaš o ispunjenju želja svog' srca ?
Ne zanima me koliko ti je godina ...ipak , neka to bude nešo normalno da bi se mogli razumeti.I želim znati , jesi li spreman reskirati da ispadneš budala zbog ljubavi , zbog svojih snova,zbog ove pustolovine koju nazivamo životom ?!

Ne zanima me koje planete deluju na tvoj mesec.
Želim znati jesi li stigao do središta vlastitog bola , jesu li te životna razočeranja otvorila ili si se skupio i zatvorio od straha ... da ponovno ne osetiš bol ? Želim znati , jesi li u stanju da trpiš bol ... moju i svoju - a da je pritom ne moraš sakrivati ili ublažavati ili izbrisati ? Želim znati , znaš li se radovati , zbog mene ili sebe i možeš li divlje zaigrati i pustiti da te ekstaza preplavi ... sve do vrha prstiju ...a da nas pritom ne upozoravaš da , budemo pažljivi , realni , svesni onih , sitnih , ljudskih ograničenja ?!

Nisu mi više važne one priče koje mi pričaš da li su istinite.
Želim znati , jesi li spreman razočarati drugoga - kako bi bio iskren prema sebi ?!,,... I jesi li spreman istrpeti optuženja za izdaju emocija , a pritom ne izneveriti sebe ?!,,.I možeš li biti izdajica i samim tim , vredan poverenja ?!
Želim znati , jesi  li u stanju da vidiš lepotu ljubavi , pa i ako nije lepa svakoga dana , možeš li svoj život udahnuti njenom prisutnošću ? Želim znati , jesi li dovoljno snažan , da živiš s neuspehom , svojim i mojim , i da svejedno stojiš na ivici jezera i ozaren vičeš prema srebrnom punom mesecu: "To je ona ! " ..... ?!?!?!

Ne zanima me gde živiš i koliko novca imaš.
Želim znati , jesi li sposoban ustati , posle noći ispunjene tugom i očajem , umoran i do kostiju izubijan i učiniti sve što je potrebno ..... kako bi nahranio svoju i moju dušu ?!

Ne zanima me koga poznaješ i kako si došao ovamo.
Želim znati , znaš li - želiš li - hoćeš li i dalje sa mnom stajati u žaru vatre ..... i ne posustajati ?

Želim znati , šta te u tebi samom gura napred ... u trenutcima kad se sve ostalo rušiš  ?!?!Želim znati možeš li biti sam sa sobom i voliš li zaista osobu koja jesi .... u trenucima praznine i očaja ?!?!


* * *
« Poslednja izmena: 13-05-2010, 21:54:32 od strane admin »
Sačuvana

zelenooka

  • ADMINISTRATOR
  • старији члан
  • *
  • Karma: +0/-0
  • Van mreže Van mreže
  • Poruke: 402
Одг: I POLAKO ZASPIM ... LISTAJUĆI STRANICE SVOJIH PRIČA ......
« Odgovor #22 poslato: 04-05-2010, 16:51:00 »




IZ ZADNJIH KLUPA ............


Moja osnovna škola je bila jedna od dve najprestižnijih u gradu , a moj razred najbolji u njoj. Najviše vukovaca i odlikaša , sve deca iz finih porodica i po neko raspoređen , da održva ravnotežu po tadašnjoj političkoj korektnosti
- sa druge strane.
I onda , neobičan raspored sedenja , napred u tri reda postavljenih klupa-dobri đaci , a u zadnjim ložama-ovi što škljocaju .... kao da je trebalo povući liniju razlike i istaknuti sjaj !
Tu , iza granice , sedela je moja drugarica Jovanaka -  dete Roma i majke nepismene čobanice , poreklom iz nekog udaljenog sela. Otac je bio železničar i kada je jednog užareng letnjeg dana , pio pivo u kafani na železničkoj stanici pomenutog mesta u daljini , sreo je njenu majku . I tako bi Jovanaka.

Nas dve smo često zajedno išle u školu , jer je ona stanovala u zgradi do moje i ja sam volela te naše razdragane razgovore.... koji skracuju put.Ona je bila vesela i prilično bezbrižna lepuškasta , uvek savršeno čista devojčica ,
malo bronzirane puti a svetle kose , sa usnama .... na kojima bi joj zavidela svaka ljubiteljka silikona.
Učenje joj nije baš išlo i kazne strogih roditelja je prevazilazila ... marljivom poslušnošću u kućnim poslovima.
Često sam joj pomagala i ona je nekako prolazila razrede , ali više zato što je to morala nego , što je vremenom njeno interesovanje za knjigu raslo. Dok smo sedele u njenoj maloj , besprekorno urednoj kuhinji , ona je radije pevala uz uvek uključen radio a znala je .... sve pesme napamet.
Pre par godina , slučajno je sretnem na ulici , gura stari bicikl natovaren koje čime , vidno ostarila , proređenih zuba i ogrubele kože u nekoj - izuzetzno skromnoj odeći.
Nasloni ona prevoz na zid neke zgrade i izljubimo se , obe ganute ovim susretom. Kaže , živi malo dalje na periferiji , ima kuću !- udala se , ima dvoje dece , dobro je , radi zemlju , ima i stoku i smeška se kao i pre. Iskreno radosna i gleda ........ začudjeno suze u mojim očima .......?!

Jedan od čuvara zadnjih pozicija jer ... većinu aktivnosti ispoljene u učionici od sedača u pozadini , bi se svodila na to, je bio i mali , neobichno lep , buckasti  Rom - Puja Dragoslav. Kao katran crne , sjajne , guste kose , punih napućenih usana i onih živih , titrajući , nemirnih očiju , koje vide sve !
Puja je uvek bio ozbiljan. Samo poneki trzaj obraza u stranu , kada ga je bilo sramota , što ne zna gradivo , koje ga učiteljica pita i ništa više. Nikada ni smešak. Kao da mu je bilo neprijatno u tom stranom okruženju , u kome nije znao pravila jer ... nije prepoznavao da pripada.

Uvek je bio sam !!!

Nikada ga nisam videla da sa nekim priča ili da se igra u školskom dvorištu. Obično je , ili užurbano obilazo oko ograde , kao da upravo negde treba da stigne ili stajao ispod krošnje kestena i gledao okolo onim , svojim svevidećim pogledom i ko zna šta - pakovao u fioke svoje male duše.
Jednom , kupim dva uštipka , koje je za veliki odmor prodavala naša tetkica i krenem ,  da vidim gde mi je ekipa i prolazeći pored grupica dece , vidim Puju kako stoji naslonjen na zidiću , golog stomaka , jer mu je majca bila prekratka i kako pognute glave nešto zabrinuto sabira !?! -
Priđem , pitam šta je bilo a on samo cimnu ramenima i odmahnu glavom .U trenutku shvatim , kako je on jedino dete u dvorištu .... koje nema užinu u rukama. I sa nespretnošću deteta koje nema znanja iz taktike za takve situacije , gurnem mu jedan onaj moj uštipak u ruku , klimnem i udaljim se ..... kako bi mu otklonila neku eventualnu neprijatnost.

Jednog dana , Puja prestade da dolazi u školu. Njegovo usamljeno mesto iza linije ga je čekalo još neko vreme .......... a posle je doshao novi čuvar. Nama rekoše ,  kako nam se naš ,, garavi ,, drugar odselio negde.

U godini posle bombardovanja , šetam jedne subote  pijacom i u nizu tezgi sa nekom robom , vidim poznato okruglo lice moga Puje. Stoji on skockan u nekoj trenerci i sportskoj jakni , uredne frizure iza nekih patika koje prodaje. Ozbiljan, ali opušten i samo one oči od ugljevalja , koje vide sve.
Krenem ja sa smeškom prema njemu i taman ,  da sa svoje ivice tezge jer eto - linija je ostala , izustim pozdrav , uhvatim njegov pogled u kome pročitam , svu tugu razdvojenosti naših strana i da on ne želi da se vraća ...u za njega bolna sećanja i ko zna kakav život , koji je verovatno ......... teškom mukom savladao.
Sada vec odrasla i sa zananjem mnogih i učenih tehnika taktike i strategije za razne situacije , zbunim se , k'o ono dete iz dalekog školskog dvorišta , presečem ushićenje , spustim pogled  kao razgledam robu a ništa ne vidim. Kupim ipak neki par ..... i na brzinu mu tutnem pare u ruke !

Užurbano me nosaše koraci bez navođenja jer u glavi još vrteh susret od malo pre. Malo sam bila tužna, ali preovlada osećaj ...... da je moj Puja dobro.


***

« Poslednja izmena: 04-05-2010, 18:14:50 od strane admin »
Sačuvana

zelenooka

  • ADMINISTRATOR
  • старији члан
  • *
  • Karma: +0/-0
  • Van mreže Van mreže
  • Poruke: 402
Одг: I POLAKO ZASPIM ... LISTAJUĆI STRANICE SVOJIH PRIČA ......
« Odgovor #21 poslato: 13-04-2010, 16:19:10 »





A   Š   O   V      Č  E  K  A   ...............


Ja sam grobar. Sad smo se upoznali. Stisak ruke ti omekšao. Tvoja se izvuče iz moje. LJigavo iskliznu, kao da je kužnog dodirnula. Kasno je za uzmicanje. Mogu reći: retki su oni koji u životu upoznaju bar jednog grobara. Pri upoznavanju ne upamte mi ime. Samo grobar. To mi je i ime, i prezime i zanimanje.

Živim ovde. Sazidali mi moji iz preduzeća ovu kuću, lepu, veliku. Malo se fasada počela da ljuspa od sunca. Jest da je na groblju, ali nauči se. Tu sam sa ženom i ćerkama. Dve lepotice. Daće bog: biće lepe dok bude trebalo, do udaje. A posle kako im bude.   Sedi, prikane, na ovaj kamen. Tako. I on čeka da bude nečije poprsje. Ne ustaj! Kuda? Naučio je taj na teško. Mnogi su ga u životu pritiskali. Sad mu je sve lako. Tebe, vidiš, nije ni poznavao, a ni ti njega; ti mu dodješ najlakši. Ostavio ga kamenorezac. Obeća da će ga koliko sutra prevući dublje u groblje.    Kad si već tu: Juče, petak, tako svakog u mesecu dolazim u direkciju da podignem platu. Sedeo sam nedaleko od direktorove kancelarije kada me je on pozvao. Ja njega nisam primetio. On mene jeste. Sigurno kada se kretao niz hodnik. Nešto namršten, natekao, zajajio u obrazima kao prezrela trešnja, kaiš više ne podiže naviše - do skoro je to redovno činio - stomak se omlitaveo, nalegao se na kaiš pa kaiš stenje umesto njega. Pozvao me je: Peeetre! NJegov izgovor bio je takav da je prvi slog mog imena išao u dubinu njegovog stomaka, a onda se penjao kao modra vodurina gore do usta. Kao da će ga udaviti. Mada je to salu ostavljeno. Time je pokazivao nadmoć nada mnom, poslednjim na platnom spisku. Idi u toalet, reče. Sad mi postade jasno. Već je bio tamo. Neko je bio pre njega. Nesreća jedna, nije povukao vodu. Tako je direktor ostao ne izvršivši ono što je naumio. Krenuo sam odlučnim korakom jer sam mu bio dužan. Čućeš i to.   Pri ulasku u sporedne odaje naše firme zamalo ne zapeh za plastičnu kofu punu vode. Otvorih vrata prve kabine, kad tamo stoji čučko. Bestidno. Ko saće pčelinje. Ostavio ga neko - samo da znam ko. Povučem vodu iz kotlića. Zalijem ga, ali ono osta na čistoj beloj podlozi čučavca. Ništa. Zapljusnem ga vodom iz one kofe zbog koje malopre ne posrnuh. Ono ode. Ugledam jedan toalet papir viška, uzmem ga kao naknadu za ovo humanitarno delo.    Šta ćeš, zadužio me moj direktor. Možda je naša Marina imala tri, a Zaza četiri godine kada sam primetio da me moja Dara vara. Kako sam to otkrio? U kupatilu sam primetio da su posle nečijeg tuširanja ostale crne malje. Kao u crnog Arapina. Darine su bile kao svila, kao zlato, kao srma kojom su ukrašavali košulje srednjovekovnih junaka. Ja sam svoje poznavao. Nisu bile moje. Poverio sam se vozaču mrtvačkog auta, tada mladjanom širokuranu. A on prosu svoju filozofiju. Veli, čim primetiš da su četkice u kupatilo, tvoja i ženina razdvojene, da prostiš stoje u čaši kao da su raskrečene, jedna u jednom, druga u drugom kraju, znaj da te vara. Od sveg jeda zamalo se toj budalaštini nisam nasmejao. Tek tada ga pogledam. Skroz na skroz, bože, kosa mu gavran kovrdžava kao ona zaostala malja u kupatilu. Sve mi postade jasno. Pa to je njegova bila. Ništa čudno: često me je Dara s njim poredila.    Iza ovog nalaza nisam joj ništa rekao. Nisam imao nikog osim nje. Ali požalim se ovom mom direktoru jer me je prozreo. Video da sam se nešto rastužio. Velim mu kako je na stvari i na koga sumnjam. Sad vidiš ne bih. Zamisli se on, direktor. Dok mu kazujem, očima po zemlji prljuši, šara. Dobro je, sluša, mislim ja. Potapša me po ramenu i ode. Od tada vozač mrtvačkog auta nije prevozio leševe do kapele,  pa je prestao da svraća do nas. I to si znači čuo! Jeste, moja Dara je prvog muža motikom dotukla. Meštani kažu morala. Sve zlo se tada iz nje prolilo. Ostalo mnogo toga dobrog. Bilo pa prošlo.    Kud sam ja zašijao, blesavog li čoveka! Jesi li za jednu otrovušu? Od divlje džanarike. Raste u dnu groblja, u zavetrini, rodi kao nijedna druga. Ne pitam: da nisi u žalosti, prikane? Svakog upitam, red je. Najčešće takvi sa mnom zasednu. A, pisac , kažeš. I ja sam bio. Piskaralo, tako je izgovarao moj otac Jerotije, pa me se odrekao. Ja zainat njemu, uzmem Daru. Nikad nam nije dolazio, sve do prošle godine -mrtav; eno ga na istoku groblja. Tamo ga redovito sunce budi. Toplo mu kostima. Nek mu je laka crna zemlja.      Često nam navrate psi lutalice. Mali, veliki, kusasti, plavi, krvoločni ili žedni. Svi se oni napiju na česmi ispred naše kuće i onda pomokre pokraj Ciganina Mileta. Tu im je najbliže. Tu Miletu njegovi mesto za počinak izabrali, pored samih ulaznih grobljanskih vrata. Skupo jeste, govorili Cigani kada su plaćali, al blizu živih ljudi. Gledali u mene, Daru, Zazu i Marinu. A pri tom su mislili: Neka ga do ulaza. Neka gleda preko puta, tamo na potok gde dolaze naši čergari. Dodju Cigani, skrenu s puta, tu pored žalosne vrbe utabore se. Pale vatre, pecaju, kupaju se, i sve to dok ih vetar ne uskovitla. Cigani ne vole vetar. Onda ih vihor ponese i oni nestaju. A u groblju, baš ovde ispred nas lahor počne da se igra borovim grančicama; baca ih Miletu u oči; on ne trepće; tad mi se učini da će mu svakog momenta skinuti šešir sa glave, a on će ga preduhitriti. Skinuće Mile šešir pre vetra kao ono kad je odlazio u opštinu. Kad udje medju gospodu činovnike, svuče šešir sebi na stomak, malo ga pritisne, ulubi, povije se umesto naklona i kaže: Dobar dan gospodo. Ja sam Steva Jovanović, zvani Mile. Javljam se po pozivu. Znao je on dobro ili mu je sudjeno da pretpostavi da je zabrljao, zato je tako postojano i govorio. Ne bi me začudilo da ovoga trena Mile napusti groblje i sve ove oko sebe i krene sa svojim ridjanom od reda do reda kukuruza, naravno tudjih. Nabere koju prikoličicu. Od njih je sinu nekoć kupio piano. Eno ga u Italiji svira, promenio prezime, izbelio kožu; ocu na sahrani nije bio; javio da nema vremena, ima obaveze prema poslodavcu; poslao puno para; od njih je ovaj mermerni Mile. Za sva vremena uzdahnu oni koji dodju u groblje, kad ugledaju Mileta.    Bože, gde ja odoh! Zaćorio pa ne znam stati... Sunce na jednu, a ja na drugu stranu. Sahranjuju u tri sokadžiju Nikodima. Kašljucnuo nekoliko puta i nastavio da spava. Tako se ukućanima ukazala njegova smrt ........Eno ga, u vratima ...... ašov čeka na mene ............. !!

                                                                N.B.     
* * *
Sačuvana

zelenooka

  • ADMINISTRATOR
  • старији члан
  • *
  • Karma: +0/-0
  • Van mreže Van mreže
  • Poruke: 402
Одг: I POLAKO ZASPIM ... LISTAJUĆI STRANICE SVOJIH PRIČA ......
« Odgovor #20 poslato: 10-04-2010, 00:19:19 »






Priznati da bivši “ dragi “ !!-......ne volim baš ovu reč - jer on je za mene bio moje > srce < !... nije sada više “ drag „ , i kada nisam sigurna da to baš opravdava svoj smisao - značilo bi , kao priznati neki poraz, potvrditi svoje očajanje i potrebu da se prosto bude sa nekim. Neke stvari i neki ljudi nam se prosto dese. Mi ipak volimo da mislimo , da smo svesno i namerno izabrali svoju sudbinu.
I eto , prošlo je manje od dva dana a ja od njega očekujem neki glas, poruku, iskrenu ili dvosmislenu, svejedno. I ono pitanje : “ Da li me je uopšte makar i malkice voleo - bar onoliko kao ja njega “ ?!...- ili je to opet bila samo neka njegova igra ? To sigurno nikada neću saznati a ....usamljenost je teška.I njemu i meni !
Ne volim sve ovo ,. za šta su se tvrdoglave i histerične žene modernog doba izborile. Više mi se sviđala romantična zarobljenost u iluziji ljubavnog kaveza , nameštanje bračne postelje , stvaranje porodice - iako bejasmo samo nas dvoje. Umesto svega toga , dobih rezigniranu slobodu ...ni kriva – dužna u stilu : „ Neko uvek mora biti dežurni krivac „ .... Samo tako.   
Ništa mi nije bilo dovoljno dobro.Perfekcionosta, šta li?! Neću ili ne znam da biram ?!Ko bi znao ?!
Moje bivše > srce < je bio Moj , jedno relativno kratko vreme ....10 meseci. Burnih , rasantnih , nežnih i ljubavnih.Uglavnom sa moje strane a sa njegove , prevod je uglavnom bio u stilu : “ Ja sam muško - to se ne govori “ ?! Danas sumnjam u to ... da je uopšte ikada i jedne sekunde bio moj.Od mene se zahtevala bezkompromisna vernost , sa kim pričam - ko mi piše , gde idem i kada dolazim i bezgranična privrženost što mi (ni jedno ni drugo) nije padalo teško ali je zato on ...... satima a neki put i dan za danom bitisao sa , prilično diskutabilnim vizažama u natapanju pivom na obali reke ili po razno - raznim forumima .....virtuelno flertovajući pisanjem > proze < ... pasend našminkane za svaki forum i njegove učesnike .Ionako pasionirani ribar --- voleo je da peca i u forumskim vodama ?! Naravno , na angro ga je ,, hvalio ,,  samo onaj ženski deo ---- što je punilo njegov EGO i sujetu dok se onaj muški deo ... ježio na njega i smatrao ga izfrustriranim don- žuanom bez pokrića.Ovo je citat sa jednog ,, njegovog ,, foruma. I kada ga posle izvesnog vremena izkonfrontirah sa njegovom forumskom ,, kreativnošću ,, gde je na kraju i oficijeno flertovao bez skrupula … okomi se... da sam JA ta , koja je imala taj nik i kriva u svakom slučaju za sve, da izmišljam nešto ne postojeće , da je on iskren  a da mu ja  ništa što mu ispričam ne teži istini ?!Samo tako .
Zaboravih da ga pitam ... da li mu ta bezdušnost pravi zadovoljstvo ?Neko u tome baš uživa !!
Prvi put u svom životu ...koji nije zanemarljiv , pojašnjavah sebi kako je imalo nešto u meni - što me je atheziovno vezivalo za njega .Možda e-mail poruke ?!Jer , svakog jutra tih bogovetnih 10 meseci dobijala sam neke smešne, nekad bezvezne,ALI meni uvek drage i predivne kratke poruke .... na kompjuteru.Koliko god’ to sada nekom (ili njemu samom !) bilo možda i smešno ...mislim malte ne , da sam više volela te njegove poruke - od njega samog. Muškarca je uvek lako naći. Teško je prepoznati one , male razlike u njihovom karakteru koje bi ih izdvojile od drugih.
Voleli smo u našim svakodnevnim, maratonskim pričama da se šalimo na račun drugih, često puta i na račun nas samih.Noćima smo vodili duge i ozbiljne razgovore ...tada bez imalo laži.
S' vremena na vreme ...voleo jeda potencira tu svoju ne pripadnost akademskom nivou - da bi meni trucirao ?!,,..i često me je zbog te njegove malicioznosti, dovodio - do ludila!...Moje > srce <  !
Svejedno , bio je to moj muški - “ My Fair Lady “ a ja njegova ženska Higgins ili kako je često znao da kaže .“ moja najomiljenija učiteljica “!! Zbog svega toga i nekog spačeka - znali smo celu bogovetnu noć da se smejemo do suza ! Koliko smo samo nebrojenih noći .... izdočekivali jutra ...  Ipak, najviše mi nedostaju TE jutarnje poruke !!
Pre nego što sasvim otvorim oči, pružam ruku , aktiviram kompjuter i nadam se nečemu ? Bilo čemu. Tek nekoliko reči ! Jedno jednostavno „Dobro jutro mališa“ .... kako me je uvek zvao. Volim jednostavne stvari ... bez ogovaranja. Bez laži.A na kraju ......... upravo to beše razlog svemu ....?!
Doduše... meni se prebacio taj mantil preko leđa ?! Pobogu zašto ?I danas se to pitam ?
Onda se pitam, koliko li je na ovom svetu ljudi koji sada misle kao ja? Sigurna sam da ima još sličnih meni koji čekaju neki glas, neku prostu reč, stih ili misao. 
Pada mi na pamet , da šaljem male žute osmehe na nepoznate adrese i brojeve. Možda me nazovu budalom. Možda mi neko bude zahvalan. Svejedno. Samo da skratim vreme dosadi u čekanju. Neću čekati još jednu godinu. Ne želim čekati ni mesecima. Imaću ja taj mali vilajet pored reke koju volim ....imam prava da sebi ispunim svoju zadnju želju ... 
Nedostaje mi i sneg po krovovima kuća, po brdima u daljini, kad pogledam kroz prozor moje sobe.
Strašno mi fale i te moje drage poruke a još više bih želela ... da ga možda još jednom čujem !!Ali svako novo jutro nosi bolnu istinu ... koju , tvrdoglava i bandoglava.... nikad neću priznati  ..........!!
Osuđena na još jedan bolan tren koji životom nazivam. Kakav je ... takav je. Moj je. Ako ništa , nadam se da će bar biti dovoljno dug , da bar saznam njegovu svrhu što na primer oni , sa svojim zgužvanim životima nikad neće moći da postignu.


Citat : .....iz dnevnika > mališe < ....
Sačuvana

zelenooka

  • ADMINISTRATOR
  • старији члан
  • *
  • Karma: +0/-0
  • Van mreže Van mreže
  • Poruke: 402
Одг: I POLAKO ZASPIM ... LISTAJUĆI STRANICE SVOJIH PRIČA ......
« Odgovor #19 poslato: 04-04-2010, 18:42:51 »







IZNENADAN SUSRET ..............


Te hladne novembarske predvečeri videh svoju prvu ljubav... Onu pravu. Desilo mi se , posle hiljadu godina da mi srce preskoči. Ne mogu da objasnim taj osećaj. Videla sam ga kroz prozor kola, ulazio je u prodavnicu i samo je prošao za tren ali dovoljno , da su nam se pogledi sreli !
I dovoljno za bluz u mojoj glavi... Možda sam već  negde nekad rekla .... uvek ću voleti one koje
je bio premali da nas sakrije od kiše a ni mi ne želesmo , da ostanemo ogrnuti suvom pomisli kako bi bilo šta , moglo da skrati onaj najslađi i najduži poljubac na kiši. Vreme se vratilo i u trenutku stalo u grlu ... Isto je onako lep.
Kada ga vidim , setim se knjige Tomasa Mana "Smrt u Veneciji"... Moj plavušan, sa dugom kovrdžavom kosicom, kao Apolon, samo lepši... Da, to je onaj koji mi je slao cveće iz vojske, koji mi je pisao pesme i pevao uz gitaru . Sa kojim sam najlepše kisla na beogradskoj košavi, smrzavala se po smetovima snega i na vetromašini Kalimegdana. To je ta moja najlepša šetnja sa najnežnijom rukom u ruci ...zemunskim parkom kada se , svo šuto lišće zlatasto umiljava oko naših nogu .
Nekad' vreme kamuflira rane na našim srcima, i dovoljan je trenutak da se one ponovo otvore... Srela sam ga .... posle mnogo , mnogo godina.... ni sama ne znam koliko je prošlo... I srce se opet probudilo i zaigraše svi leptirići u stomaku ... ove maglovite večeri, ne mogu da ga smirim... Neke se ljubavi nikad ne prežale a ja sam te noći bila i srećna i tužna... Osećala se kao da ponovo imam onih 18 mladih godina i da je ceo svet na mom dlanu...

A ova novembarska noć topi se u uspomenama ...............!!


* * *
Sačuvana

zelenooka

  • ADMINISTRATOR
  • старији члан
  • *
  • Karma: +0/-0
  • Van mreže Van mreže
  • Poruke: 402
Одг: I POLAKO ZASPIM ... LISTAJUĆI STRANICE SVOJIH PRIČA ......
« Odgovor #18 poslato: 20-03-2010, 02:39:25 »







R  A  J  K  A   ...................


Preseljenje u Belegiš, odmah posle petooktobarskih promena, kuja Rajka je lako prihvatila. Zameniti zvezdarsko dvorište za sremačka prostranstva i obalu Dunava nije bilo teško ni za Kuma... Rajkinog gazdu koji se dobrovoljno odrekao rodnog velegrada da bi se u novom ambijentu upitao o smislu života. Umorio se , od menjanja stvarnosti i borbe za druge. Tranzicija ga zalomila na početku petog doba, porodica se taspala i snašla po svetu... a on se povukao u svoj mirnodopski protest. Tu... gde velika reka zavija oko oranica, nebo ume da pomogne svakome... ko mu se obrati.
Koza Barbara se … iako pridošlica, lako uklopila u trougao kohabitacije u kome se tiho živi i komunicira toplim , ljudskim obraćanjem naspram laveža i meketanja prilikom prinošenja dnevnog obroka. Kum je prestao da objašnjava prednosti svoje odluke jer je to bilo oèigledno. Slobodno vreme daje priliku za knjigu, pecanje, baštovanluk, seoske slave, pesmu o jednom kućerku u Sremu! ...Ipak, u kućerak se uselio i jedan , prvorazredni uljez, mobilni telefon ... kao sprava za hitne slučajeve i ništa drugo.
Kum je dugo odbijao da prihvati zvonjavu telefona jer ga je strast za štukom koja grize toga dana obuzela dok se ljuljuškao na čamcu slobode. Najzad, pošto mu je mamac skinut sa udice, sam se upecao na uljeza. Javio mu se komšija i tužnim glasom saopštio da mu Rajka leži krepala u jendeku pored puta. Odbijao je da prihvati vest, objašnjavajući da ju je malopre nahranio i da ga je radosno otpratila na pecanje. Međutim, komšija je, uz izvinjenje, neumoljivo ponavljao da kuja nije više živa.
Teško mu je bilo da prihvati nenadanu vest i trčao je prema kući uz strmu obalu. Iz daleka je video dvojicu ispred svog dvorišta kako gledaju ka sklupčanom telu u dnu kanala. Približio se. Okrenuo je životinju prema sebi. Jeste, Rajka je! Crna dlaka i žuta kravata ispod glave. Donja vilica joj je nekako čudno otvorena i povučena u stranu. Nema tragova povreda, mora da se nečim otrovala. Jadnica, zartvorila je oči u kanalu iz koga je do danas isterivala prepelice, fazane i mačke.
Lako je odlučio gde će da pokopa ostatke svoje ljubimice.
Na obali, na potezu sa koga čamci kreću ka lovištima, ribari su sklepali klupu. Ona služi za čekanje čamaca, pretovaranje i merenje ulova i oko nje ...leti se zapali vatra i niz Dunav pusti pesma. Sakupe se tu kerovi znani i neznani, sve sa Rajkom ispod klupe kao kraljicom od ribara. Uživala je ona da tu čeka sa Kumom i otpozdravljala ribarima i šleperima … sve  radosno mašući repom. Povlačila se od sunca u obližnju useklinu u lesu ... gde je spokojno spavala ... dok žuta lopta ne padne ispod Slankamena. Tu je bila zetečena u ljubavnom grču... sa vučjakom, čija vlasnica je ... kao udovica nastavila da ribari , posle rane smrti svog muža, ribara od zanata. Voleli se kerovi, sve na radost dece i gazda. Kum je uvek uzaludno apelovao... da se ljudi moraju povesti za psećim primerom... ali bez obaveza i vezivanja. Udovica se i dalje samo kikoće, ali ko zna ...?
Iz šupe je uzeo ašov i u crnu kesu položio uginulu ljubimicu. Zaputio se ka useklini, sve sa tužnom povorkom... tihih i sitih sremačkih kerova. Raku je pravilno i duboko oblikovao do dubine ... koju ne može da podloka voda. Pre nego što je položio kesu, seo je na klupu, zapalio cigaretu i zagledao se …. u pravcu reke. Dok je pušio, u vidokrugu se nije pojavilo nijedno plovilo. Ništa osim galebova iznad Besnog foka i jedna suza na njegovom licu.....
Malo u odnosu na suze ... koje je prolio da ovi dođu na vlast !!,,... a sada ... pustio bi ih još duplo više … samo da odu ! ...Pusta nada. I Rajka je onomad pila suzavac ,  lajala na plave dok su skidali uniforme. Režala je na njih kad su posle  pokušali da je maze. I ovde, u selu, reži na patrolu iz Inđije kad dođu na raskrsnicu da uzmu učinak za stimulaciju. Na poštara i vatrogasca ne reaguje. Poslednji ašov zemlje na humci overio je uz psovku: " Sj***la si me, Rajka …! "
Povratak nisu pratili kerovi. Ostali su da njuše oko mesta gde je nestala crna kesa.
Opet je zazvonio uljez …. Drugi put toga dana, a pre toga ko zna kada.........?!
Slušao je sa nevericom šta onaj isti komšija priča. Kaže, vratila se Rajka!!,,... evo je hrani...?!
Opet u trku, nazad ka kućerku ... brže da proveri nadu. Vuče ašov po kaldrmi uz varnice kao vatromet iza sebe. Iz kapije izleće crno čudo i u vanrednom , čeonom sudaru čoveka i psa ….. stradao je ašov !!,,.... daleko se otkotrljavši u jendek.
Kum ljubi Rajku i psuje je onako ... kako se psuju najbliži. Nasekirala ga kurva njegova repata ALI ... ne zna da li da plače ili da se smeje ….

Po treći put je tog dana koristio mobilni: " Kume, j***te ….. sahranio sam tuđeg psa ...!!! "




* * *

Sačuvana

zelenooka

  • ADMINISTRATOR
  • старији члан
  • *
  • Karma: +0/-0
  • Van mreže Van mreže
  • Poruke: 402
Одг: I POLAKO ZASPIM ... LISTAJUĆI STRANICE SVOJIH PRIČA ......
« Odgovor #17 poslato: 13-03-2010, 01:46:20 »





N E M I R N A    R E K A  ..........  !!


Bio jednom jedan brod. Plovio je jednom rekom. Uživao je brod u plovidbi svojom rekom. A reka je bila prelepa i čuvala je svoj brod, često pomažući mu da sa lakoćom plovi ka odredištu. Ponekad bi ga zapljusnula nekim talasom, ali samo da mu se javi i prepustila bi ga mirnoj plovidbi.

Kada je brod bio ukotvljen, ona bi ga svojim talasima ljuljala i na taj način milovala. Brod je bio jako siguran u reku i njene vode.

Jednog dana reci je dosadilo da ugađa brodu i rešila je da postane nemirna. Prvo je posivela, pa onda počela da talasa. Brod to nije znao i kao i uvek prepustio se mirnoj plovidbi.

Negde usput reka je svojim talasima počela da ljulja brod. Brod je mislio da se ona samo igra. Ali talasi su bivali sve veći i brod je počeo ozbiljno da se naginje. Reka je to i želela i sve više uzburkivala svoje vode. Uživala je u tome kako se brod zatečen muči da se održi. I sve više počela da ga baca po svojim vodama. Brod nije znao šta ga je snašlo i naprosto se prepustio svojoj sudbini. U jednom trenu ogromni talas preklopio je brod, on se okrenuo, voda je počela da puni palubu, a brod počeo da tone. Sa još jednim velikim talasom reka je potopila brod.

Sva zadovoljna reka, je te noći svojim talasima zapljuskivala obalu. Ujutru se je umirila i ponovo bila mirna. Ali broda više nije bilo. raspao se je i potonuo negde u njenim dubinama.

Jednog dana reci je bilo krivo što je te noći uradila sa brodom koji je plovio njenim vodama. Pokušavala je da preko svojih dubina pronađe brod, ali nije uspevala. On se je raspao na male komade i rasejao po obali. Onda su počele kiše. Dugo se je pričalo da je reka naručila kišu, kako bi oplakivala svoj potonuli brod. Ali nikad ga više nije pronašla.

Sada je ponovo vratila svoje lepe boje, a njenim vodama plove neki drugi brodovi. Sigurno plove.

Jednog dana šetao sam pored reke i primetio parče drveta na peskovitoj obali. Prišao sam i uzeo ga.

Na njemu je pisalo : >>> I BRODOVI IMAJU DUŠU  <<< ...... !



Sačuvana

zelenooka

  • ADMINISTRATOR
  • старији члан
  • *
  • Karma: +0/-0
  • Van mreže Van mreže
  • Poruke: 402
Одг: I POLAKO ZASPIM ... LISTAJUĆI STRANICE SVOJIH PRIČA ......
« Odgovor #16 poslato: 06-03-2010, 21:04:23 »





LJ  U  B  A  V   .................. !!


Ispod nebeskog polutara, u dolinama gde se mešaju slana i slatka rosa ... raste ogromni , otrovni – vrganj !!,... i na njegovoj kapi , pretvarajući njegovu kožnu krv u slast , male , jestive pečurke izvanrednog ukusa.

Jeleni u tom kraju vole da obnove mušku snagu tako ... što pasu sa otrovnog vrgnja pečurku. Pri tome , oni koji nisu dovoljno pažljivi i zagrizu suviše duboko , zahvataju zajedno sa pečurkom i vrganj , i umiru otrovani.
Svake večeri , kada ga u mislima poljubim , pomislim: " Sasvim je prirodno , da ću jednog dana .... jednom ugristi suviše duboko...Vremenom ću se navići na rastajanje....
Naučiću da se sećam !
A sećanje je isto kao i susret ! I pomalo ću navići da volim mnoga bića u uspomeni. Kao što deo sebe dajem prijateljima , tako će i oni meni davati najbolje od sebe. Na kraju ću videti .... da sam i ja pomalo svi ... koje sam nekad volela .....
Jednom ću morati da dam sve i da me ne boli !! Naučiću da sanjam. Da lečim dodirom. Da zadajem malu - da bih ublažila veliku bol ..... !!!
Vrlina je postupati u skladu sa sobom. Biti zadovoljan sada. Ne u ime budućnosti i od sećanja na prošlost nego .... zbog ovog trenutka. Vrlina je biti potpuno živ !!!
LJUBAV ... se stiče polako … iz duše od jednog čoveka.
Jedan i jedan čovek nikada nisu = dva .... a samo ponekad su par !!

Ne možeš dati sebe ,... ako mogu da te zamene nečim drugim.... !!!!!!!!


* * *




Sačuvana

zelenooka

  • ADMINISTRATOR
  • старији члан
  • *
  • Karma: +0/-0
  • Van mreže Van mreže
  • Poruke: 402
Одг: I POLAKO ZASPIM ... LISTAJUĆI STRANICE SVOJIH PRIČA ......
« Odgovor #15 poslato: 05-03-2010, 20:03:27 »





DEČAK  I  PAS ............


U izlogu prodavnice sa kućnim ljubimcima ,  pojavio se natpis >> PRODAJU SE ŠTENAD << .
Jedan  dečak , pročitavši natpis odluči da uđe ući u prodavnicu i da se raspita....

> Koliko koštaju štenci ? < ... upitao je vlasnika prodavnice !
> Između 30 i 40 € < odgovori prodavac !
Dečak zavuče ruku u svoj džep i izvuče nešto sitnog novca.
> Ja imam samo 2 € 37 Centi !?,,... Mogu li bar , da ih za taj novac pogledam ? <....
Prodavac se nasmeši i zazviždi , a iz kućice u dvorištu ...došeta ponosna mama sa svojih pet mekanih loptica ! Jedno je štene vidljivo zaostajalo za drugima. Mali se dečak odmah saže i nežno , u ruke podiže šepavo štene.
> Šta nije u redu s ovim maleckim ? < ... upita dečak , zabrinuto i i  sada imam ... i po 50 Centi .... svaki mesec ... sve dok ga potpuno ne otkupim ! < ..... !!!
A zatim , na samo iznenađenje prodavca , dečak povuče nogavicu svojih pantalonica i pokaže svoju iskrivljenu, invalidnu nogu .... koju je podupirala metalna proteza !!,,... i tiho uzvrati :

>>>  Ni ja nikada više neću moći trčati , ni skakati. Ovom štenetu je potreban neko , ko će ga razumeti ... neko , ko će o njemu brinuti i VOLETI GA BAŠ TAKVOG ...KAKAV JESTE .... <<< !!!!!!!


* * *
Sačuvana

zelenooka

  • ADMINISTRATOR
  • старији члан
  • *
  • Karma: +0/-0
  • Van mreže Van mreže
  • Poruke: 402
Одг: I POLAKO ZASPIM ... LISTAJUĆI STRANICE SVOJIH PRIČA ......
« Odgovor #14 poslato: 01-03-2010, 15:10:10 »






Z R N O   K A F E .........


Kako znaš kada je kraj...?         

Jednostavno znaš, kao što znaš kad je početak.Pitala me je prijateljica gledajući u mojim očima još jedan kraj ljubavi. Ljubav počinje besmislenom malom stvari za koju se vezujemo nesvesno, bez mnogo truda i volje. Vezivanje za uobičajene stavri koje odjednom sa nekim postanu neobične. Popijena kafa, recimo. Tako i prestaju, zbog jedne pogrešne rečenice, jedne kafe skuvane na drugi način.Kad ljubav počne, počinje da se rađa nešto naše. Naš način na koji kuvamo i pijemo kafu, odlazimo u šetnju, spremamo hranu, delimo postelju. To nešto naše je ritual ljubavi i veze. Nevidljiv i prisutan. Ponekad bude težak kao okovi, ponekad dosadan kao sapunica na TV-u, ali se ponavlja i pored dosade i težine sve dok veza traje.A onda jednog dana jedno hoće zrno kafe više. Ili šećer na vrhu kašičice u našu kafu koju već skoro dve decenije kuvamo bez šećera. Našu kafu bi neko da zasladi iako se ta količina šećera možda i ne primeti i ne oseti ona naruši ravnutežu onoga što se zove naša priča, život, posebnost.  Unese sumnju da naš ritual, nije dobar, da mu je potrebna promena, osveženje, korekcija, nešto novo, što više nije naše.I eto, to je kraj. Mali kao zrno kafe, gorak kao zrno kafe samleveno zubima. Gorči od svih kafa bez šećera koje smo popili zajedno, zbog malo šećera na vrhu kašičice koji ti je neku drugu kafu učinio slađom i bližom.- Razvodimo se. Nećeš verovati, otišla sam u bioskop sa drugaricom jedno poslepodne. Prvi put od kada mi je dete rođeno. On i tako nikada nije kod kuće do pola noći a zapretio mi je razvodom kada sam uzela zrno slobode za poslepodnevni bioskop.- Verujem ti. Ja sam se razvela zbog prve kafe koju sam popila sa komšinicom, godinu dana pošto mi je dete rođeno.To je bilo moje zrno kafe, zrno slobode, koje on nije mogao da proguta. I to je bio kraj.Kraj je zapravo samo prestanak napetosti koja u nama tinja i bukti kao požar svakoga dana sve više kada u ljubavi postoji ropstvo, vezanost koja počinje da liči na silovanje tela i ludilo uma. A počinje onog trenutka kada naša priča počinje da prima nečije sugestije, izmene, novine samo zato što je teško ili dosadno. Naravno da je teško i dosadno. Naravno da je ponekad bliža pomisao na smrt, beg i novu ljubav kada težina i dosada nagrnu sa svom svojom upornošću na našu napetost i umor. Naravno da je grozno, tužno, bolno i besmisleno kuvati još jednu kafu kada se tako osećamo. Ali je još jedna popijena kafa bez trunke šećera još jedna naša naša bitka sa gorkim životom koji nas kuša, čika, provocira da od nas odustanemo.

- Eto tu znaš da je kraj , draga moja ...... !


***





Sačuvana

lazar

  • Gost
Одг: I POLAKO ZASPIM ... LISTAJUĆI STRANICE SVOJIH PRIČA ......
« Odgovor #13 poslato: 15-02-2010, 20:54:49 »



Радост и олакшање

Газим прашњавим путем, чарапа поцепаних и ногу прљавих, па се то и невиди. Изнад мене јато црних птица, само једна слетела на главу и стоји онако накриво насађена. На леђима носим дебели слој њиховог измета . Замном иде мој пас Бен на пристојном одстојању. Избегава ме зато што сам га више пута изневерио. Стајем на моменат и педантно претресам пробушене џепове ...... Нема више ни једног пикавца. Бен ми се убија од смеха . То радим на сваких десет корака. Тражим камен у мраку небилих са Беном завршио заувек ..... Повијеног и шугом нападнутог репа, он бежи у мрак.
Настављам пут ка великој ватри која пламти у мраку гутајући суву траву покрај пута. Чујем Бена како завија и моли ме да не идем даље ...... Зашто да не идем? Окрећем се Бену, церекам му се у лице и корацима уназад улазим у ватру. Немој, изгорећеш ..... завија он. Па шта ..... ја волим да горим .... цинично му одговарам!!!
Тада, пламен захвати моје пластичне папуче и поцепане чарапе, крете уз ногавице мојих закрпљених панталона,  позади нема шта ни да гори, цео живот сам ишао гологуз ........ Пламен потом захвати осушени измет птица на мојим леђима. Почех да горим цео, и на трен ...... из мене испари оних седамдесет посто воде од које сам сачињен. Тридесет посто сувих материја у облику пепела покри прашину пута ...... Неколико грама био-енергије узлете ка небу. Задње што сам видео, биле су сузе у Беновим очима ........ Осетих радост и олакшање, што ме више нема!
Sačuvana

zelenooka

  • ADMINISTRATOR
  • старији члан
  • *
  • Karma: +0/-0
  • Van mreže Van mreže
  • Poruke: 402
Одг: I POLAKO ZASPIM ... LISTAJUĆI STRANICE SVOJIH PRIČA ......
« Odgovor #12 poslato: 13-02-2010, 00:22:13 »





NA  KRAJU  HODNIKA .............


Kao da klizi u neko beskrajno ždrelo, promicala je belim , mračnim hodnikom, mimoilazeći se sa prugastim prilikama, zgrčenim na klupama, ili naslonjenim uza zid. Nije smela da ih pogleda u oči. Možda ih prugaste prilike nisu ni imale.
"Hoće li joj biti drago?!, pitala se, pazeći da joj topla pita s jabukama zamotana u foliju, ne isklizne iz ruku. Za razliku od većine ljudi koji bi tvrdili da mrze bolnice, znala je da ih se ne boji. U ovu, doveo je noćašnji san. I vapaj u njemu njene davnašnje prijateljice.
"Dođi...", molila je, idući nekako unazad, smanjujući se. Znoj i suze koji su se otrgli od tog sna zbuniše je. Jadranku nije videla godinama. Čak na nju nije ni pomislila isto toliko, iskreno i s malo krivice je priznala sebi. Otkud onda toliki bol, pitala se. Nije znala, ali je znala da vapaju iz sna mora da se odazove.
Nekako nezainteresovan, otupeo... Jadrankin muž joj je telefonom objasnio da mu je supruga već dugo u bolnici. Dok je slagala pitu, ređajući isceđene, narendane jabuke po njoj, zapahnuta mirisom cimeta koji, za razliku od Jadranke, ona nikako nije volela, prebrojavala je  godine njihovog neviđanja. To što život curi svojim tempom i nosi kuda i ne želimo, nije htela da joj bude izgovor.
"Promenićemo to!"... bila je odlučna. Kao nekad, ponovo će njih dve da uobičaje duge šetnje u tišini Kalemegdanom u nedeljna predvečerja. Ni sa kim se nije tako razumela ćuteći, kao sa njom!
"Zašto smo ih prekinule?"... pitala se, dok su pored nje i dalje promicale zgrčene prugaste prilke, a odjek njihovih papuča po uglancanom podu joj u glavi odzvanjao kao sat ....
"Opet, opet ćemo tako"... ponavljala je u sebi, iznenađena što je dugački , beli hodnik koji ju je nosio iscurio i što više nije osećala toplinu pite na svom dlanu.
Tri para zgaslih očiju, raspoređena na tri kreveta dočekala su je kad je kročila u sobu. I jedan ogoljeni metalni krevet, sa dušekom umrljanim krvlju i ostalim eksudatima ...i onim praznim , metalnim držačem za listu u pročelju.

- Jutros - rekoše jedne oči zgasle, ravnodušne. - Nije se mučila.

Njene zasuziše. Toliko da je promašila klimavi bolnički stočić spuštajući na njega smotuljak, pa se pita prosula po patosu.
Miris cimeta i tuga zapahnuše je svu.Izađe, pognuta, žurno, u ždrelo mračnog hodnika koje će da je ispljune nazad. U nešto.

***
Sačuvana

zelenooka

  • ADMINISTRATOR
  • старији члан
  • *
  • Karma: +0/-0
  • Van mreže Van mreže
  • Poruke: 402
Одг: P R O Z A ......
« Odgovor #11 poslato: 06-02-2010, 23:04:30 »





S L I K A R .......


....Čučala je na betonskom zidiću ispred garaže i posmatrala čika Savu... komšiju iz susednog dvorišta , kako pažljivo gacka po crvenim crepovima , sa istrćenom zadnjicom i rukama ispruženim kao mesečar, prema odžaku. Onda se polako pustio, obgrlio odžak jednom rukom , a drugom lagano počeo da okreće antenu. Novu..! Ko zna... koju po redu ovog meseca. Za to vreme , tetka Nada je visila prekalupljena preko prozora i navigavala - malo levo, levo...još, još...stani... e sad malo vrati! Svaki dan isto.....
Baka je sedela na stoličici ispred kuće.
Naočare su joj visile sa nosa dok je slovkala novine. Danas je crveno slovo u kalendaru , ne može ništa da radi , pa vreme prekraćuje čitanjem. Ona i baka su zajedno naučile da čitaju , s' tim što baka nikad nije naučila da čita u sebi , a svi tekstovi koje bi joj pali šaka ... imali su neverovatan broj reči koje sadrže slovo s. Tako se čitanje pretvaralo u siktanje.
Baka je dovoljno zadubljena , pa je mogla da šmugne neprimećena do kapije. Nisu joj dozvoljavali da sama izlazi iz dvorišta?! Samo ponekad... nedeljom... kad bi Miško došao po nju da idu da se spuštaju niz ulicu trokolicama!!,... a i tada su je nadgledali sa prozora. Mada je ona ipak uspevala da se iskrade i pretrči u dvorište preko puta , a onda betonskom stazicom zamakne iza kuće i uvuče se u mali prozor suterena. Tu je bio improvizovani slikarski atelje komšijinog sina. On je tamo provodio najveći deo dana, za štafelajem, raščupan i umazan bojama. Uglavnom se pravio da je ne primećuje, a ona je ćutala i pažljivo posmatrala. Najčešće sliku koja je visila pored vrata, na kojoj je bio ratnik sa vučjom kožom na glavi i iskeženim čeljustima. Ostale slike joj se nisu dopadale, bila su to neki polja, cveće, ćupovi, a u zadnje vreme lik neke nepoznate devojke. Ni on joj se nije naročito dopadao, ali mu je ... bila zahvalana što je ništa ne zapitkuje. Odrasli uglavnom postavljaju pitanja koja ne zaslužuju odgovor.
Njemu je bio drago to namršteno, ćutljivo stvorenje, koje se šunjalo naokolo kao neki duh. Zato joj se nije obraćao rečima, činilo mu se da bi onda nestala. Ali njoj, devojci čije je obrise izvlačio četkicom s platna, njoj se mala nikako nije dopadala. Pre neki dan ju je, kako mu je kasnije ispričala vidno uzbuđena, strašno isprepadala - odjednom je iskočila ispred nje, isprečila se na uskoj stazici, a onda kao neka mala, demonska zver upiljila u nju svojim zift crnim očima. Sve su joj trnci prošli kroz kičmu. On joj se smejao, a ona se ljutila, ozbiljno ljutila. I tražila da više ne dozvoljava devojčici da sedi na prozoru. On se oglušio na njene detinjaste zahteve i dalje dane ćutke delio sa malim duhom. A onda je došla zima... kada se prozori sami od sebe zatvaraju.
Ni sledeće proleće nije otvorilo prozor u suterenu. I kapija je uglavnom bila zaključana. Jednog nedeljnog popodnevna, dok su svi dremali posle ručka, krišom se provukla kroz rasklimane tarabe i travnjakom otrčala do prozorčića. Ovaj put je bio samo priškrinut. Lagano je rukom odgurnula okno i provirila. Štafelaja i slika nije bilo... a umesto njih su stajale fotelje sa šarenim heklanim prekrivačima. Nije bilo ni njene omiljene slike, ratnika sa vučjom kožom. Umesto nje, na zidu je stajala uramljena fotografija – slikar i devojka nasmejani i zagrljeni, a iza njih more i privezane barke. Sve joj je bilo nepoznato, i prostor, i kuća, i dvorište i osećaj koji je rastao u njenom malom telu. Pažljivo je privukla staklo, a onda za trenutak zastala i iz sve snage odgurnula oba okna. Staklo puče i raspršti se na sve strane, a ona pobeže natrag u svoje dvorište.
Sada je već leto.
Čika Sava je završio nameštanje antene, a tetka Nada je i dalje gunđala na prozoru. Ona podiže svog medu i otrča do kapije.
Njihova ulica je bila mala i retki su bili slučajni prolaznici. Mogao je da naiđe jedino neko poznat, neko iz komšiluka. I naišao je !! Slikar.....
U jednoj ruci je nosio akten-tašnu ... a u drugoj ... prepunu kesu sa bakalukom. Išao je lagano, upiljen u vrhove svojih cipela. Kraičkom oka video je nosić kako viri između taraba, duboko udahnuo i ušao u svoje dvorište.
U dvorištu , na žici ..... sušile su se kao sneg bele pelene.... !

***
Sačuvana