Forum Srpska Vretena

Molim vas da se prijavite ili se registrujete.

Prijavite se korisničkim imenom, lozinkom i dužinom sesije
Napredna pretraga  

Vesti:



Autor Tema: ПОУЧНЕ И БАЈКОВИТЕ ПРИЧИЦЕ ... !  (Pročitano 11424 puta)

admin

  • ADMINISTRATOR
  • најстарији члан
  • *
  • Karma: +0/-0
  • Van mreže Van mreže
  • Poruke: 2381
Одг: ПОУЧНЕ И БАЈКОВИТЕ ПРИЧИЦЕ ... !
« Odgovor #19 poslato: 30-05-2012, 13:25:00 »







CRNA I BELA KUTIJICA .....

U zabitoj kineskoj provinciji živeo je siromašni Kinez koji je ceo život potrošio radeći najteže poslove, a da ništa do kraja nije stekao. Sve što je imao bio je sin jedinac koga je neizmerno voleo. Naučio ga je da čita i piše, uveo ga pomalo u kaligrafiju i to je bio sav kapital koji mu je ostavio kada je u dubokoj starosti umro.

Mladić je tugovao kraj očeve postelje gledajući ga kako se polako gasi. Neposredno pre nego što je izdahnuo, otac je izvadio dve kutijice: jednu crnu,a drugu belu i rekao sinu :
" Na žalost, nemam šta da ti ostavim sem ovoga. I zapamti - dobro ih čuvaj. Kada ti jednoga dana bude teško, nesnosno teško u životu, otvori belu kutijicu. Crnu ćeš otvoriti onda kada ti bude jako dobro."

Mladić je dostojno ispratio oca,a onda je spakovao svoju činiju za hranu, štapiće, jednu preobuku i one dve kutijice te krenuo u svet da zaradi svoju porciju pirinča. Radio je najteže poslove kod gazda koji su ga izrabljivali,spavao napolju... Zimi je bio srećan,ako bi ga neko primio da zanoći na zemljanom podu izbe za stoku. Ubrzo je postao izradjen, nesrećan i beznadan. Posle par godina takvog života, još uvek je imao samo činiju pirinča dnevno i duboke bore na licu i rukama.

Onda su došle poplave, Jang Ce se izlio i poplavio polja i oranice, nastala je opšta glad i za mladića više nigde nije bilo ni posla ni nade. Lutao je bespućima, spavao po šumama, peklo ga je sunce i mrzli ga mrazovi. Jednog jutra se probudio i video da mu je neko ukrao jedino što je imao - činiju za pirinač , pamučnu košulju i dva juana... Potekle su gorke suze i mladić je rešio da se ubije... Sklopio je ruke, zatražio oproštaj od neba za predstojeći čin, i dok ih je spuštao niz telo, napipao je maleni zavežljaj ušiven u porub pojasa - dve kutijice nasledjene od oca.

Otvorio je belu. U njoj je bila malena pirinčana hartija i ništa više. Razmotao je i video očev rukopis. Pisalo je : " Ovo će proći!!! "

Shvativši ovo kao očev amanet za dalje življenje, nije se ubio. Zaputio se ka obližnjem gradu. Na ulazu u grad stajala je kolona nepismenih seljaka koja nije mogla da udje kroz gradsku kapiju, jer niko nije umeo da pročita šta piše na velikoj tabli na samom ulazu. Mladić je prišao, pročitao im glasno šta piše i kolona je prošla. Prošao je i on.

Kroz par dana provedenih po gradskim trgovima, našeg mladića je potražio maleni stari Kinez. Rekao mu je da njegovom gospodaru treba hitno pisar, a da je on čuo od seljaka koji su nedavno došli u grad da on zna da čita i piše.

Znao je i dobio je posao kod strogog plemenskog starešine. Radio je teško, ali mirnih ruku i čista srca. Ubrzo su počeli da mu dolazi neznani seljani kojima je trebalo nešto da se napiše ili pročita ili protumači. Svima je izašao u susret. Strogi gradski starešina je bio pravedan čovek i znao je uzvrati svome pisaru. Dobro ga je nagradjivao,a vrlo brzo mu je odvojio i deo u svojoj kući gde je mladić počeo da živi.

Sve se promenilo. U godinama koje su usledile, postao je gazda malenog imanja, stekao znatno materijalno bogatstvo,radio je sve više umesto samog gradskog starešine koji je star i onemoćao poverio svom mladom pisaru ne samo svoje poslove, nego i svoju kćer koju je naš mladić oženio. Zajedno, u ljubavi i pripadni , njih dvoje su rodili mnogo dece. Složno i u ljubavi , u dvoje, uvećali su svoje bogatstvo do neslućenih razmera. Mladić je mnoge predvečeri provodio ispijajući čaj u dobro ohladjenim prostorijama svom prelepog doma, razgovarajući sa svojom voljenom ili učeći svoje sinove komplikovanim kineskim karakterima, čitajući Konfučija i prvi put u životu je bio savršeno srećan.

Jedne takve predvečeri, setio se celog svog života koji je prohodao od najgore bede do kompletne sreće. Setio se svih svojih očaja, svoje želje da svojevremeno umre, setio se oca. Setio se one druge kutije koju mu je otac dao...

Otvorio je crnu kutijicu. U njoj je bio smotan komad pirinčanog papira. Razmotao je, a na njemu je očevim rukopisom bilo zapisano :

" I ovo će proći."
Sačuvana

admin

  • ADMINISTRATOR
  • најстарији члан
  • *
  • Karma: +0/-0
  • Van mreže Van mreže
  • Poruke: 2381
Одг: ПОУЧНЕ И БАЈКОВИТЕ ПРИЧИЦЕ ... !
« Odgovor #18 poslato: 03-07-2010, 19:37:19 »






R A D O Z N A L O   D E T E .................


Šta je najlepše na svetu ?

Ti !!,,...dok spavaš


Zašto ?

Zato, što si ti jedina moja istina o kojoj ne razmišljam i dok te gledam kako spavaš, znam, da je to jedina slika na svetu koja oslikava mir ... koji mi treba da bih bila srećna.


Šta je najveće na svetu ?

Tvoje oko !! Što stane u njega... ne može se smestiti ni u šta drugo. Nemoj se nikada bojati onoga što možeš da vidiš pa, da hodaš okolo poluzatvorenih očiju.

Šta je najslađe na svetu ?

San !Ništa ne može biti lepo, šareno i slatko kao što ti to u snovima možeš da napraviš. Nemoj nikad zaboraviti da sanjaš.

Šta je najteže ma svetu ?

Najteže je kad čuvaš nešto a ne vidiš ... da nigde nema onoga što čuvaš.

Šta je najveća prevara ?[

Najveća prevara je kad, dvoje potpuno razjedinjenih ljudi sede za istim stolom ušuškani u isti stan, isto prezime, jedu zajedno i tako pokazuju pripadnost jedno drugom. Najveća prevara je kad je između dvoje ljudi, topao tanjir supe jedina toplota koja postoji.

Šta najviše boli ?

Usamljenost !!,,... Kad neko odluči da živi sam, da sedi samo prema samom sebi, u tu samoću može smestiti bilo šta i ... iz sebe može izvući ono najbolje. Ali ako živiš pored nekoga, a osećaš se usamljeno, to je samoća koja blokira čitav život. Sve što radiš, protkano je tom strašnom notom usamljenosti i grčevitom borbom da se iz toga iščupaš. Usamljenost pored nekoga, najgora je samoća koja čoveku može da se desi.


Plašiš me, ne pominješ ljubav ?! Postoji li ljubav ?!

Postoji, naravno, zato ti ovo i pričam. Da bi pronašla pravu ljubav moraš napustiti svaku ljubav – iluziju jer će te one samo činiti nesrećnom. Ljubav postoji ali ja o tome imam tako malo da ti kažem.
Pronadji je. Ne mogu tome da te naučim. Nemoj me to pitati. Ja sam ti majka i možda ću uvek misliti da te neko, ko je sa tobom ne voli jer te ne voli onako, kako ja mislim da te treba voleti i onoliko, koliko ja mislim da te treba voleti.


Zašto misliš, da me niko ne može voleti kao ti ?!

Ni to ne umem da ti objasnim. Jednog dana ćeš razumeti. Kad budeš imala dete, videćeš da je to jedina bezuslovna ljubav na svetu, ljubav sama po sebi koja ne traži, ne pita, ne nalazi opravdanja, ne moli i ne uslovljava. To je najveća i najjednostavnija ljubav na svetu.

Stvarno me plašiš !

Netreba da se plašiš! Samo se čuvaj pogrešnih ljudi, pogrešnih ljubavi, nemoj da ti čitav život izgleda pogrešno i ti sama sebi....kad' se pogledaš u ogledalo.

Čega se najviše treba čuvati ?

LJUDI !!!!  Biće puno onih koji će te opipavati dok ne vide gde si najosetljivija a onda napraviti jedan oštar rez i mirno gledati kako krvariš. Pojedini ljudi više vole da ranjavaju druge nego da leče svoje rane. Mogu da žive samo ako vide da drugi pate više nego oni. Toga se najviše čuvaj.




* * *

Ovo je najlepša priča na svetu !!!!!
Sačuvana

admin

  • ADMINISTRATOR
  • најстарији члан
  • *
  • Karma: +0/-0
  • Van mreže Van mreže
  • Poruke: 2381
Одг: ПОУЧНЕ И БАЈКОВИТЕ ПРИЧИЦЕ ... !
« Odgovor #17 poslato: 27-06-2010, 23:22:55 »





K  O   S   I   L   I  ..................


Kad’ su moj dobar drug Petar i njegova  ,, drugarica ,,  odlučili naprasno da ozakone svoju vezu ?!,, ...
mi ostali, dobro ih poznavajući, mislismo kako je pre trebalo da dođe do Trećeg svetskog a i nije bio još
ni prvi April no - život piše drame i ne leži vraže ...sve je to na kraju ispalo... da ne može biti bolje.
Ubrzo posle toga, rodio im se razlog žurbi.Slatkica muška - kao i svaka beba s’ tom razlikom, što je ova
imala ... nešto malo paperja  na glavi....a mi to nazivali kosom.I ne mogu kategorično da tvrdim, kako je
baš to bio glavni razlog svejedno, bebina mama je alarmantno odlučila da se ide u prodavnicu i kupi dečiji
šampon za kosu.  ALI !!!,,,.....ne u prvu, tamo neku prčvarnicu nego u ... specijalizovanu radnju za bebe
i one tamo rezervne delove !
Prodavačica, Bogom dana onako napickovana - sva svilena...na ranu da je metneš - da je nekim pukim
slučajem novopečeni tata došao sam, uvalila bi njemu ta koje čega - svašta nešto...kasnije možda i neko
sveže dete....ali zbog bebine mame, samo izvadi iz rafa jedno pet, uglavnom stranih  šampona na biranje
----ima se - može - se. !?,,... Mada, tih stisnutih dana devedesetih, rentabilnije je bilo umreti jer , malo
ko je mogao da se pohvali nekim i normalnim životinjarenjem  o razmetanju skupom galanterijom nije bilo
ni pomena.Neki su u to vreme opet za (veliku) nuždu počeli da koriste ,, Borbu ,, na ekseru …. međutim, a u
to isto paradoksalno vreme, počelo je intenzivno da se  reklamira JONSSON. I to ne jedan, nego dva.
JONSSON & JONSSON....!! Htedoše onomad kauboji proboj i na ,, probirljivo ,, srpsko tržište - gde mnogi u to
vreme nemaše ni za 250 gr.  hleba !. Ali, za nas to beše, naš važan i poznati kuriozitetni mentalitet u stilu :
„ I tuđe g***o je slađe ... nego svoje „ !!!!

Pa, naravno, u radnji su imali oba Džonsona. I prvog i drugog. Bilo ih je dvojica, u jednoj flašici, ali su bar
tri puta bili skuplji od Kosilija, za koji se znalo da je milionima druge dece, održavao glavurdžice u ispravnom
higijenskom stanju te, Petar ženi bojažljivo predloži da kupe Kosili.To nije moglo da prođe bez reperkusija i
umalo se nije razvela od njega tu... na licu mesta ?!! Zar, njen sin jedinac da trpi Kosili na glavi?!To nikako
nije mogla da dozvoli. Pa, onda još kupe i neku specijalnu četku za glancanje bebećih paperja i još par drugih
zezalica - do poslednje banke.Sutradan su, verovatno, za sva tri obroka sisali bombone ali je zato njegova
gospođa, svako veče posle kupanja, češljala svoje čedo.

Bože, nema smešnije na svetu nego tako ,, očešljanih ,, beba - zalizana k’o švajcarska telad. Uf...

To je prošlo. Prošle su i sledeće tri godine. Onda se rodio i drugi naslednik …..............dugova.
On nije video ni jednog ni drugog Džonsona --- kosu su mu isključivo prali najjeftinijim dečijim šamponom
a  > ono <  za paperje ....nisu ni kupovali.Imali već  i … izuzetno retko koristili.

Tako je to bilo devedesetih ....na p(k)osili  izbombardovanom Balkanu sa (iz) friziranim bebama...
i njihovim nonšalantno - cerebralno razbarušenim mamicama!!


***
                            
« Poslednja izmena: 03-07-2010, 18:18:14 od strane admin »
Sačuvana

admin

  • ADMINISTRATOR
  • најстарији члан
  • *
  • Karma: +0/-0
  • Van mreže Van mreže
  • Poruke: 2381
Одг: ПОУЧНЕ И БАЈКОВИТЕ ПРИЧИЦЕ ... !
« Odgovor #16 poslato: 24-06-2010, 14:55:49 »






Ženа vozi putem...
Muškаrаc vozi istim putem, аli u suprotnom smeru...
Kаdа se susretnu, ženа spusti prozor i vikne:
-Konj!
Muškаrаc odmаh spuštа prozor i odgovаrа:
-Veštice!
Nаstаve dаlje svаko svojim putem, а muškаrаc, smejući se što je onаko odgovorio ženi, uđe u prvu krivinu i:
Udаri prаvo u crknutog konjа koji je ležаo nа drumu...


Nаrаvoučenije :
 
Muškаrci često ne rаzumeju štа im žene govore ..... :998181:
A poneki od njih pomisle, dа su sve žene pomаlo veštice...   :970752:



 :kollce:
Sačuvana

admin

  • ADMINISTRATOR
  • најстарији члан
  • *
  • Karma: +0/-0
  • Van mreže Van mreže
  • Poruke: 2381
Одг: ПОУЧНЕ И БАЈКОВИТЕ ПРИЧИЦЕ ... !
« Odgovor #15 poslato: 15-06-2010, 13:41:00 »






T A Č N O  N A  V R E M E  .................




Nаvijаč sаtovа stаlno je bio zаbrinut. Бez minutа odmorа, trčаo je od jednog do drugog sаtа dа ne bi propustio onаj sudbonosni trenutаk u kome je trebаlo dа spreči zаustаvljаnje jednog mehаnizmа i dа nа njemu pročitа kаd tаčno trebа dа se pobrine zа sledeći. Tаko je jurio od jednog do drugog brojčаnikа, dok su sekunde prelаzile u minute а minuti u sаte, imаjući nа rаspolаgаnju veomа mаlo vremenа između njih. Neumorno je prаtio tаkt vremenа, koje mu je u isto vreme i bilo zа petаmа i išlo ispred njegа.

Tаj rituаl­ bio je sаvršeno tempirаn, аli nаvijаč sаtovа nije mogаo sebi dа dozvoli dа mu odlutа pаžnjа, čаk ni nа jedаn minut, jer аko bi sа zаkаšnjenjem stigаo do sаmo jednog  čаsovnikа,  to bi moglo dа sruši ceo sistem, zbog togа što je svаko međuvreme bilo izrаčunаto sа velikom preciznošću. A sve to kаko ne bi bilo nikаkvog prаznog hodа, jer to bi neizbežno dovelo do gubljenjа vremenа.

Uostаlom, neophodаn vremenski rаzmаk između rаzličitih sаtovа izrаčunаvаn je, tokom dugog nizа godinа, nа osnovu ponаvljаnih testovа, koji su pаžljivo uzeli u obzir sve tehničke pаrаmetre zа rаd modernih čаsovnikа. Zаhvаljujući nаpretku nаuke i besprekornom plаnirаnju, zupčаnici celog sistemа bili su sаvršeno podešeni, i nа nаvijаču sаtovа je bilo sаmo dа pokorno prаti tok rаdnji koji su mu odredili nаjbolji tehničаri dаnаšnjice.

 Jednog jutrа on ustаje, po svom običаju, u predviđeno vreme, obаvljа jutаrnje rаdnje s veštinom dostojnom jednog umetnikа, dа bi mu njihov neprekinuti tok omogućio dа u tаčno određenom trenutku stigne do prvog brojčаnikа, po isteku prvog rokа. Tаdа on nаvijа dаti čаsovnik sа uobičаjenom veštinom, iščitаvа nа njemu nаznаčeno vreme i kreće kа sledećem brojčаniku.

Ono što mu mаlo smetа, od kаd je počeo o tome dа rаzmišljа, to je što, uprkos strаhovitoj efikаsnosti sistemа, nije u stаnju dа predvidi vreme koje će mu nаznаčiti rаzličiti čаsovnici tokom rаdnog dаnа. Nаime, svаki od njih pokаzuje neko svoje vreme i ono se svаki put menjа. Баš iz tog rаzlogа njegov posаo je tаko težаk. Jer iаko sistem funkcioniše bez greške, princip njegovog funkcionisаnjа zаsnivа se nа prаvilimа kojа mu igledаju potpuno аnаrhičnа. Svаki sаt mu precizno pokаzuje u kom trenutku trebа dа stigne do sledećeg, slede se bez greške, аli dužinа tih intervаlа ostаje potpuno nepredvidljivа. Iz tog rаzlogа on ne može nаpаmet dа nаuči sve te intervаle, i iz tog rаzlogа jednа mаšinа nikаd ne bi moglа dа gа zаmeni nа tom vаžnom zаdаtku, koji je i dаlje ugrožen mogućnošću greške ljudskog fаktorа.

S druge strаne, nаvijаču sаtovа se čini, od pre nekoliko meseci, dа vreme koje nаvijа imа neugodnu sklonost dа se ubrzаvа, i dа sekunde, minuti i čаsovi nа rаzličitim čаsovnicimа nemаju iste vrednosti. Iz nedelje u nedelju to gа sve više zаbrinjаvа, jer iаko su rаzlike zа sаdа zаnemаrljive, ipаk se približаvа dаn kаdа bi time izаzvаn hаos mogаo dа dovede sistem do propаsti.
 Trudeći se dа odаgnа te crne misli, nаvijаč sаtovа nаstаvljа dа nаvijа vremenski tok.

Kаd stiže do petog brojilа tog dаnа, ostа sleđen onim što u njemu vidi: jednа muvа, jednа debelа crnа muvа sedi nа velikoj skаzаljci. Kаko je tu dospelа kаd su svi brojčаnici sistemа zаštićeni neprobojnim stаklom koje sаvršeno dihtuje? I koliko već vremenа onа sedi nа toj skаzаljci tupаvo usporаvаjući osetljivi vremenski hod? Obuzet pаnikom, on nаvijа tаj sаt i hitа kа sledećem. Imа nа rаspolаgаnju deset minutа, аli dа li se uopšte može i dаlje pouzdаti u to, imаjući u vidu dа je muvа moždа promenilа pаrаmetre? Бez dаhа, on stiže do idućeg brojčаnikа. Užаs! Skаzаljke su se već zаustаvile! Бrzo, morа dа nаvije mehаnizаm i dа pokušа dа pobedi sаtove u toj užаsnoj trci, dа vrаti stvаri nа prvobitni kolosek. Čelа oblivenog znojem, on skаče nа sledeći zаdаtаk. Opet prekаsno! Grozničаvo nаvijа tаj sаt, briše oči koje gа peku, nаstаvljа, trči iz petnih žilа, i svаki put stiže kаsno, i često prebrzo nаstаvljа, više ni sаm ne znаjući dа li je zbog te žurbe ustvаri stizаo prerаno. I tаko teče tа nemilosrdnа trkа, trkа protiv mrvljenjа vremenа koje ugrožаvа postojeći poredаk, trkа dа bi se stiglo tаčno vreme, dа bi dogаđаji sledili jedni druge kаko je nаloženo.

A ondа se, usred novog skokа, bez dаhа, u njemu jаvilа željа dа odustаne, dа digne ruke od te grozomorne trke kojа gа progoni.

U njemu se rаđа ludа nаdа dа će, kаd se u jednom trenutku svi sаtovi budu zаustаvili, moći sve dа ih nаvije tаko dа pokаzuju jedno te isto, večno i univerzаlno, tаčno vreme.

Ali аko bi svi sаtovi stаli, ne bi li to bio krаj i životа sаmog?

Nаvijаč sаtovа srušiće se u prаskozorje ne nаšаvši odgovor nа to pitаnje, jer gа se previše plаši.
 

U međuvremenu, on, kаo feder, trči i nаvijа, trči pа nаvijа, tаj nаvijаč sаtovа kome je, dа ne bi zаstаo, potrebno nešto dа gа nаvije.



***
O.F.
Sačuvana

admin

  • ADMINISTRATOR
  • најстарији члан
  • *
  • Karma: +0/-0
  • Van mreže Van mreže
  • Poruke: 2381
Одг: ПОУЧНЕ И БАЈКОВИТЕ ПРИЧИЦЕ ... !
« Odgovor #14 poslato: 07-06-2010, 16:17:01 »







Z R N O   P E S K A .................



Na pustinjski pesak,koji je lezao nepomicno,padali su uzareni zraci sunca.Svuda unaokolo,do u nedogled,vladala je mukla tisina.Tako je to trajalo danima i mesecima,godinama i vekovima.
Jedno maleno zrnce,koje se nalazilo na povrsini pescanih naslaga,otpoce jednog jutra,nekim cudom ,da misli.U njegovoj sicusnoj glavi rojile su se velike slike o nekom drukcijem i neobicnijem zivotu.Pescano zrnce je zazelelo da se pokrene iz svoje zazarene jednolicnosti,da napusti ovo dosadno mesto sa kojeg se nije cuo ni shum,ni glas,niti se moglo bilo shta,sem peska,videti.
Uto dunu pustinjski vetar.
Jedan sloj peska sa povrsine pokrenu se iz svoje nepomicnosti i polete kroz vazduh.U sivom pescanom oblaku,koji je plovio nad pustinjom,nalazilo se i zrnce koje misli.U njegovoj sicusnoj glavi prvi put je likovala misao:"Pocelo je,najzad!"
Posle nekoliko casova vazdusne voznje,zrnce pade kraj jedne zelene oaze.Naculjilo je svoj sicusni sluh i osluskivalo veselo kloktanje izvora.Dani i noci su postajali sve zanimljiviji.U oazu su navracali beduini sa kamilama.Dovikivali su se medju sobom,a ponekad i pevali.O,koliko je samo tada bilo shumova!
Meseci i godine su prolazili.U sicusnoj glavi su ponovo otpocinjale da se roje velike slike o drukcijem zivotu.
I od tada, kako bi dunuo vetar,tako bi i zrnce koje misli ulazilo u sivi,pescani oblak,koji bi ga preseljavao na sve novija i zanimljivija mesta.
Sicusna glava nije mirovala.Stalno su se u njoj rojile velike slike.Maleno zrnce je sve cesce zudelo za novim vetrom koji mu je uvek donosio promenu.
Jednog dana dunu neki strasni vetar koji je satima vitlao pescani oblak nad pustinjom,sve dok ga ne nadnese nad morsku pucinu.Tako se maleno zrnce nadje i na morskom dnu.Posmatralo je sada velike i male ribe i osluskivalo iznad sebe huku talasa.Vodene struje koje su ga valjale,premestise ga najzad i do mesta odakle su bageri vadili pesak za gradnje.Kad se jednog jutra zrnce probudilo na lopati,otpoce njegova duga voznja.Samo,ovoga puta,bez vetra.Vozilo se sada kamionima,vozovima i kolicima.U njegovoj sicusnoj glavi carovala je samo jedna misao:"To je,dakle,onaj veliki zivot!"
U nekom velikom gradu,u nekoj velikoj ulici,radnici ga pomesase sa zitkim katranom i ugradise u asfalt.Danima su preko njega,uz buku,prelazile automobilske gume.Maleno zrnce je sa osmehom osluskivalo zamor velegrada,sve dok mu se ponovo ne ukaza slika o drukcijem zivotu.Zrnce koje misli je napregnuto ocekivalo vetar.Ali,kada se vetar pojavio,zrnce nije uspelo,onako zarobljeno u asfaltu,ni za dlaku da se pokrene sa svog mesta.Vetar je ulicom preko njega ,veselo vitlao samo izguzvane hartijice.

***




Sačuvana

admin

  • ADMINISTRATOR
  • најстарији члан
  • *
  • Karma: +0/-0
  • Van mreže Van mreže
  • Poruke: 2381
Одг: ПОУЧНЕ И БАЈКОВИТЕ ПРИЧИЦЕ ... !
« Odgovor #13 poslato: 14-05-2010, 13:54:36 »





H O Ć U  -  N E Ć U  ................ !!


Zarudele trešnje brao je usred januara , razgrćući sneg sa grana. Povereno stado bi kući sa ispaše uvek vraćao desetkovano , na spavanje odlazio tek čuvši prve petlove a budio se u rujni sumrak. Naravno , omiljena - skoro jedina reč koju je izgovarao je bila "neću". Čak je i majci naložio da mu promeni ime ... da ga krsti njegovom omiljenom rečju. Tako je i zvanično postao , valjda jedini čovek na svetu koji se zvao ..... Neću ... ?!
Prijatelje nije imao !!,,.. Ili su ga svi mrzeli - ili ga se bojali. A možda i oboje. Njemu je bilo svejedno ... činilo se. Porazbijao je sve satove po kući - rekavši :
- Kako ste glupi ?! Vreme je tako veličanstvena pojava a vi ... mislite kako možete da ga merite i kontrolišete nekim - tamo glupim spravama koje ... tika - takću! Nemate pojma .......!
Da bi ih uverio , za celu tu godinu , umesto da poraste za nekoliko santimetara - on se čak i smanjio kao i njegov zubić .... koji je bio počeo da raste.
- Neću da vam objasnim kako je to moguće - besan je bio Neću.
Kad bi ga majka, na izlasku iz kuće molila :
- Nemoj daleko , Neću , da se ne izgubiš... - smejao se kroz suze tom neznanju. Govorio:
- Daleko ne postoji. Sve je tu !!!
Onda bi , rukom dohvatio najbližu zvezdu i spustio je majci u krilo a sestri , očas nabrao crvene lale sa holandskih plantaža, a da se nije pomerio s mesta !~ Sestra ga je zadivljeno gledala iz kolevke a majka je tiho plakala :
- O Bože , zašto nisi kao druga deca ...?!
Neću je tešio svoju majku , smestio je u sestrinu kolevku i ljuljao dugo , dugo, dok ne bi zaspala.....
Zagledan u nebo , priznao je ali samo sebi , kako je tužan. Prebrojao je tiho sve svoje otpore , odbijanja , poricanja , neposlušnosti ... skupio ih u jedan džak i zajedno sa svojim imenom , prvi put video ... koliko sve to nema smisla. Uplašio se !! Podigao pogled i video dva sjajna , plava oka , ispod zlatastih šiški koja ga upitaše :
- Hoćeš da se igramo? Kako se zoveš?
- Hoću - reče drhtav , pocrvenevši. - Hoću. I zovem se...Zovem se... Hoću.
Dok je držao za ruku tu malu zlatastu pletenicu , znao je Neću da je detinjstvo prošlo. I da će mu ubuduće trebati ... meseci i meseci da stigne do holandskih plantaža , ako se na tu stranu ikad zaputi. Ućutan , gledao je kako sat na zidu otkucava .
Ipak , osećao se nekako poraženo......!


***
Sačuvana

zelenooka

  • ADMINISTRATOR
  • старији члан
  • *
  • Karma: +0/-0
  • Van mreže Van mreže
  • Poruke: 402
Одг: ПОУЧНЕ И БАЈКОВИТЕ ПРИЧИЦЕ ... !
« Odgovor #12 poslato: 11-04-2010, 16:43:18 »






I  G  R  A    Ž  M  U  R  K  E  .............


Ipak , DOSADA je u tom neobičnom društvu stalno živela. I kad' je već treći put zevnula , LUDOST je , luda kao i uvek, predložila:'' Hajde da se igramo žmurke!"
SPLETKA je značajno podigla obrvu a ZNATIŽELJA je, u nemogućnosti da se zadrži upitala:“ Kakva je to igra?'' To je igra u kojoj ja pokrijem oči i brojim do hiljadu!!,,,dok se vi sakrivate. A kad izbrojim krećem u traženje .! Ko prvi bude pronađen , zauzima moje mesto... mesto u sljedećoj igri , objasnila jeLUDOST  ....
ODUŠEVLJENJE  je poletno zaskakutalo , dok seRADOST  ... gotovo neuspešno trudila da uveri SUMNJU , koja nikom ne vjeruje u igri. No , bilo ih je još nekoliko , koji nisu hteli da se igraju .... ISTINA se pitala ...zašto bi se ona krila kada će je i onako na kraju pronaći ?!,,..OHOLOST je držala da je igra glupa a ustvari , ljutila se što zamisao nije bila njena !!!KUKAVIČLUK nije hteo reskirati.'...!?!!

….Jedan..dva..tri..pocela je brojati LUDOST ...

LENJOST se sakrila iza prvog kamena na putu ...VERNOST  je potražila zaklon na nebu a ZAVIST je čučnula u senku USPEHA ,  koji se sopstvenom snagom popeo na vrh drveta … !?!VELIKODUŠNOST  se gotovo nije uspela ni sakriti jer , svakako mesto koje je pronašla ... izgledalo je prekrasno za nekoga ... od njenih prijatelja .
Kristalno jezero prepustila je LEPOTI a hlad drveta SRAMEŽLJIVOSTI !,,...mekoću leptirova leta ustupila je OSEĆAJNOSTI  , kretanje vetrova SLOBODI a sebi ...?

Ipak , na kraju se i ona sklonila, i to u zraku sunca ….. !!!!!

SEBIČNOST  je , što se naravno moglo i očekivati , našla naj udobnije mesto na svetu, idealno samo za nju !. LAŽ se sakrila na dnu okeana , a zapravo je bila iza duge !?
STRASDT i POŽUDA su se zajedno sakrili u jedan vulkan a ZABORAV ...zaboravio je gde se uopšte i sakrio ... ali nije bitno … !!!

A onda je LUDOST došla do broja devesto devedeset i devet , LJUBAV nije još bila pronašla ni jedno mesto za sebe jer joj se …. svako činilo zauzeto. Tada je ugledala prekrasan ružičnjak i zavukla se među crvene ruže. Kada je LUDOST izbrojala do hiljadu krenula je u traženje ….!!!  

Prvo je, naravno našlaLENJOST  koja je bila iza najbližeg kamena. Potom je čula VERNOST kako na nebu razgovara s BOGOM ....!... STRAST  i  POŽUDU osetila je u podrhtavanju uznemirenog vulkana a ZAVIST ...pronašla je čim je ugledala USPEH !!!
SEBIČNOST nije ni morala da traži jer , sama se otkrila bežeći iz svog skrovišta.Tražeći dalje ... LUDOST je došla do kristalnog jezera i odmah …. otkrila LEPOTU !!! SUMNJU je videla kako sedi na jednom kamenu , otkrivši se sama kako nebi nikom morala da govori  gde se sakrivala ! Ubrzo , svi su bili pronađeni ... DAROVITOST je čučala u svežoj mirisnoj travi TESKOBU  u tamnoj pećini!.. LAŽ  ih je sve uveravala da je bila na dnu okeana...a znamo … da je svo vreme virila iza duge a ZABORAV ...taj je već i zaboravio ... da se uopšte nečeg igrao ...

LUDOST nikako nije mogla da pronađe LJUBAV ? ? ?

Tražila je po celom svetu , iza svakog stabla , grma , cveta ... na dnu svakog potoka i na vrh svake planine !?,,... i  kad je već odustala ... pogled joj zastade na prekrasnom ružičnjaku ! Uzela je štap i počela razmicati ruže. Odjednom , začu se bolan vrisak  i vide , da se trnje zabolo LJUBAVI u oči i strašno je povredilo !!!LUDOST nije znala šta bi od jada ?!,,...izvinjavala se ,  molila i plakala  da joj LJUBAV dozvoli iskupljenje ...  a onda se setila.... Obećala je LJUBAVI da će do kraja života ostati sa njom !!!!!

 I tako...otkad se igra žmurke igrala prvi put na zemlji , LJUBAVI je od tada slepa a LUDOST joj je.... najvernija  prijateljica …............. !!!!!!!!!!!!!!!!!


***
« Poslednja izmena: 04-05-2010, 18:18:52 od strane admin »
Sačuvana

lazar

  • Gost
Одг: ПОУЧНЕ И БАЈКОВИТЕ ПРИЧИЦЕ ... !
« Odgovor #11 poslato: 08-04-2010, 00:22:22 »



Чист рачун дуга зима

Седећи под дрветом, лисица и медвед, немајући никаквог паметнијег посла, доколичарише у разговору.
- Данас сам видео у једном воћњаку близу шуме зреле крушке! – рече медвед, облизујући се.
- Ма немој! – добаци лисица незаинтересовано.
- Аха! Видех и кокошињац одмах поред – настави овај причу, покушавајући да је заинтересује.
Наравно, на сам помен живине, лисици заигра око а уши јој се у антену претворише.
- Па тако реци и не увијај ми ту изокола. Могли бисмо мало и да посетимо то место, верујем да нам је успут...
Сад се и медвед придиже, говорећи:
- Није далеко, таман смо с месечином тамо. Једино што је чувар незгодан: лаје и уједа непознате.
- Свашта! – примети лисица. - Где то још има? Па ко би се нормалан с њим таквим и упознавао? А и жури нам се. Боље да ми некако ту посету тајно извршимо, ха?
И ту се они насмејаше својој довитљивости те стадоше ковати план.
Кад су све утврдили, кренуше пут воћњака. Тамо стигоше баш како медвед рече – с месечином.
- Хајде, лијо, – рече медвед – ти иди у кокошињац, а ја ћу овде да замајавам џукца.
И већ следећег тренутка медвед приђе огради и поче задиркивати пса, због чега овај најпре зарежа, а потом и залаја. Како је све време био окренут ка медведу, то лисица вешто искористи његову непажњу и хитро улете међу поспане кокоши.
Но док је она мерачила коју ће од њих да понесе, медвед, којег није могла да види нити чује, поче полако да изврће сковани план, те стаде умиривати пса, говорећи:
- Хајде, де, не режи више, поготово јер нисам овде да бих ти штету начинио. Напротив, ја хоћу да ти помогнем да спречиш зло!
- Не разумем! – још увек режећи, али наћулених ушију добаци пас.
- Ено, лисица ти краде кокоши...! Иди види!
И преставши на тренутак са режањем, пас заиста чу буку која долажаше из кокошињца. У том се и лисица, носећи кокош, појави на вратима, а овај, видевши је, појури за њом.
Носећи кокош лисица није могла ни брзо ни далеко да одмакне. Још кад светла у кући почеше да се пале, а чељад се стаде пушкама опремати, то она, насамаривши некако пса, дотрча до медведа и сва задихана потражи његову помоћ.
- Мени пас неће ништа, стога дај мени кокош да је причувам, а ти трком бежи у шуму – саветоваше је медвед.
Онако престрашена, лисица послуша и, предавши му кокош, побеже у шуму.
Наравно, пас се убрзо врати празних шапа, али га, на његово изненађење, крај ограде дочека медвед са кокошком у рукама.
- Ево, пријатељу! - рече овај, предајући му је. - Знам ја да су твоје газде много незгодне и да би ти настрадао да си је изгубио.
Пас, сав радостан, поче овоме да се захваљује, говорећи:
- Реци, медо, како да ти се одужим? Заиста си ме задужио.
- Ма није вредно помена, заиста – одмахну меда тобоже се срамећи. - То ја из другарства чисто...
- У том случају ми дођи кад год пожелиш.
Премда је медвед овако нешто чекао, он ипак не допусти да му важан детаљ промакне:
- Бих ја, али шта ће твоје газде да кажу...? Незгодно је...
- Да, у праву си – сложи се пас. – Па ништа, посећиваћу ја тебе...
- Важи, пријатељу. Па, одох ја... Него, да ли бих могао добити крушку или две? Мало ме ово сморило, а пут је преда мном...
- Наравно, наравно...
То рекавши, пас отрча до прве крушке и задрма стабло. Потом, накупивши пун нарамак воћа, он донесе медведу уз обећање да ће му их, у знак захвалности, али и пријатељства, доносити и у посету.
За медведа, задатак је био обављен. Имаће крушака да целе јесени слади своју трбушину. Само претходно да смисли како да лисицу удаљу од своје пећине.
И отишавши до ње, он, на њено питање где јој је кокош, исприча све оно што је путем смислио.
- Морао сам да је пустим, јер су за тобом јурнули на стотине њих са пушкама и керовима. Мислио сам да ће их то умирити, али хоћеш! Сад су за тобом објавили лов, који ће трајати целу јесен. Мој ти је савет да се од рупе не удаљаваш; а и кад мораш, чини то ноћу...
Лисица пребледе и главом потврђиваше да јој нема друге него да га послуша. А медвед, сав радостан, оде да ужива у плодовима свога лукавства.
Лисица је, пак, целу јесен провела скривајући се и на једвите јаде преживљавајући. Чак ју је и тишина, коју није реметио никакав звук: ни пушке, ни ловаца, али ни ловачких паса, навела на помисао да сви чуче пред њеном кућом, притајени. Најзад, пред зимом на вратима, дозна она од неких, што је удостојише посете, како њен друг медвед крушкама гости стомачину. А она, како то чу, одмах разумеде како је преварена, што је у толикој мери разбесни да стаде ковати освету.
И са првим снегом, пође она у посету медведу, с тим што се начини као да је трчала.
Нашла га је таман док је намештао постељу за свој дуги зимски сан. Медвед се зачуди, видећи је, али и унервози.
- Лијо, откуд ти? – упита је.
- Па дођох да ти вратим услугу, пријатељу – одговори лисица, дахћући.
- Услугу?! Какву услугу?
- Ти си мени спасио живот и сад је ред да се и ја теби одужим.
- Истина – потврђиваше медвед, али не могаше да сакрије зебњу због њених речи у којима се наслућивала некаква опасност по његов живот. – Јесен је прошла и ја сам баш био пошао да ти кажем како је лов обустављен, али, као што видиш, снег ме је предухитрио...
Лисица с пажњом слушаше шта јој говори, стрпљиво чекајући да заврши.
- Ма разумемо се нас двоје одлично, медо, не треба ништа да ми објашњаваш. Све знам!
И осврнувши се да види да ли је неко прати, како би код овог појачала нервозу, настави с причом:
- Истина је што кажеш - да је лов на мене окончан, али дознах да је неки твој рођак силне крушке потаманио у оном воћњаку па је сад отворена сезона на медведе. Ето, ја сматрах да треба да ти јавим - да знаш!
Од њених речи медведу се окрену утроба, а сан му се истог тренутка разби.
- Идем ја, медо, а ти не излази... – добациваше лисица с врата, доливајући ватру. – Хм, а и зима је... Куд би сад и могао по овом снегу?! Биће најбоље да ти овај лов преспаваш, зар не? Па онда... видимо се на пролеће! Лепо сањај, пријатељу, а крушке избегавај!
И махнувши у знак поздрава, лисица сва важна оде, подсмевајући се.
Ту годину медвед је још дуго памтио, будући да је целу зиму прежмурио, не усудивши се, од страха, да заспи.
 
аутор: причалица
Sačuvana

zelenooka

  • ADMINISTRATOR
  • старији члан
  • *
  • Karma: +0/-0
  • Van mreže Van mreže
  • Poruke: 402
Одг: ПОУЧНЕ И БАЈКОВИТЕ ПРИЧИЦЕ ... !
« Odgovor #10 poslato: 04-04-2010, 19:30:19 »






ODMORI SE OD MENE ...............


Jedne veceri veverica i mrav sedeli su na grani ispred vevericinih vrata.
Mesec se promolio a oni su jeli bukov žir i med.
A onda mrav upita: - Da li se ponekad umoriš od mene, veverice?
- Ja? - upita veverica. - O ne.
Mrav je neko vreme cutao a onda rece: - Pa to je, ipak, moguce?
- Ne - rece veverica. - To nije moguce. Kako bih mogla da se umorim od tebe?
- Pa, rece mrav - to je, ipak, moguce. Od svega se možeš umoriti. Ti se nekad umoriš i od bukovog žira?
- Od bukovog žira... - rece veverica. Duboko se zamislila ali nije mogla da se seti kako se ikada umorila od bukovog žira. No, to je moguce, pomislila je.
- Ali od tebe nikada! - rece.
- O - rece mrav.
Dugo je vladala tišina. Tanki pramenovi magle oprezno su se odvajali od grmlja i kroz drvece vijugali kroz šumu.
- Pa ja sam nekad umoran od samog sebe - rece tada mrav. - Zar se tebi to nikad ne dogada?
- Ali, od cega si to umoran? - upita veverica.
- E to ne znam - rece mrav. - To je umor, tek tako. Umor uopšte.
Veverica još nikada nije cula za to. Pocešala se iza uva i razmislila o samoj sebi. I nakon što je vrlo dugo razmišljala o samoj sebi, na svoje cudenje, i ona se umorila od same sebe. Bilo je to cudno osecanje.
- Da - rece ona. - Sada sam se i ja umorila od sebe.
Mrav klimnu glavom.
Vece je bilo toplo. Iz daljine se cula sova koja je nešto doviknula, a visoko na nebu sijao je mesec, veliki i okrugao.
Veverica i mrav su cutali i odmarali se od samih sebe. Povremeno bi uzdahnuli, nabrali obrve i pojeli nekoliko slatkih bukovih žirova i mali zalogaj meda.
Tek vrlo kasno, kada je mesec gotovo nestao, odmorili su se i zaspali.

****

Sačuvana

zelenooka

  • ADMINISTRATOR
  • старији члан
  • *
  • Karma: +0/-0
  • Van mreže Van mreže
  • Poruke: 402
Одг: ПОУЧНЕ И БАЈКОВИТЕ ПРИЧИЦЕ ... !
« Odgovor #9 poslato: 24-03-2010, 21:47:55 »







RECI MI DOK NIJE KASNO  ..............


Jednoga dana , zamoli učiteljica svoje učenike da napišu imena svih ostalih učenika u razredu , na jedan list papira i da ostave , pored svakog imena malo mesta. Potom im reče da razmisle , šta je to najlepše što bi mogli reći o svakom pojedinom učeniku ..... i da to napišu pored njihovih imena !

Potrajalo je to , ceo jedan sat , sve dok nisu svi bili gotovi te su potom ...napustili učionicu i predali svako svoj list učiteljici.
Za vreme vikenda , učiteljica napisa na jedan list papira , imena svakog pojedinog učenika i pored njega popis ....
najljepših primedbi koja su drugi učenici dali o njemu ili njoj.

U ponedjeljak je predala svakom učeniku njegovu ili njenu listu. Već posle kratkog vremena , svi  su se smejujili.

„Zaista?“ .... " Stvarno " .... " Nije moguće " ....šaputali su...... „Nisam mislio/mislila da uopšte nekome toliko značim!“ i „Nisam mislio/mislila da sam drugima toliko drag/draga“, bili su komentari.

Poslije toga, niko nije više spominjao te liste. Učiteljica nije znala,  da li su učenici među sobom ili s roditeljima o tome pričali, ali to nije ni bilo važno. Vežba je ispunila svoju svrhu, a učenici su bili sretni sami sobom, ali i s drugim učenicima.

Prošlo je nekoliko godina ,  kada je jedan od učenika poginuo pa je učiteljica otišla na sahranu tog učenika. Crkva je bila prepuna mnogim prijateljima. Jedan za drugim, svi oni koji su poznavali ili voleli tog mladog čovjeka, prolazili su pored njegovog kovčega i odavali su mu posljednju počast.
Učiteljica je bila zadnja i pomolila se pored njegovog odra. Videvši je tamo, jedan od drugova , koji je nosio kovčeg , upita je :

„ Jeste li Vi možda Markova učiteljica matematike .....? “

Potvrdila je: „Da“. *

A mladi čovek nastavi : „ Marko je često govorio o Vama ... ! “

Posle sahrane , većina Markovih učenika iz škole bili su na okupu. I Markovi roditelji su bili tu i očigledno su jedva čekali da porazgovaraju s učiteljicom.

„ Nešto bismo Vam pokazali ... “, reče otac i izvadi novčanik iz svoga džepa.

To su našli kod njega kada je poginuo. Mislili smo da ćete Vi to prepoznati.“

Iz novčanika je izvadio već ishabani list papira , koji se već skoro totalno slepio od čestog umotavanja i otvaranja.

Učiteljica je , naravno , odmah znala i da nije gledala da je to jedan od onih listova papira, na kojima su bile napisane lepe stvari  , a koje su napisali Markovi drugovi i drugarice iz razreda o njemu.

„ Mnogo smo Vam zahvalni što ste to učinili “ .... reče Markova majka. „Kao što vidite ... Marku je to bilo izuzetno važno ! “ Svi su se ostali učenici tada okupili oko svoje nekadašnje učiteljice.

Čarli se pomalo nasmeja i reče:  „ I ja čuvam još uvijek svoj list papira u gornjoj fioci mog pisaćeg stola.“

Čakova žena reče: „ Čak me zamolio da listu stavimo u naš album od svadbe ...!

„I ja još uvek čuvam svoju , u svom dnevniku“, reče Marilyn.

A zatim Viki, još jedna učenica, izvadi iz svog kalendara već istrošen i raskomadan list papira i pokaza ga ostalima.

„Uvek to nosim sa sobom“,  reče i doda : „ Mislim da svi još uvijek čuvamo taj list papira ?! “

Učiteljica je bila toliko ganuta....da je morala da sedne. I onda zaplaka .......

Zaplakala je zbog Marka i svih njegovih prijatelja i prijateljica, koji ga više neće videti.


**********

Često u suživotu s drugim ljudima zaboravimo ,  da će svaki život jednoga dana završiti i da niko od nas ... ne zna kada će to biti.
Zato bi , trebali reći svim onim ljudima koje volimo i o kojima se brinemo , da su nam nešto posebno i da su nam važni !! Recimo im to dok nije prekasno. Svako od nas to zna i može da uradi samo ........ako to iskreno želi !!! 
A to će biti drugima znak ... da se neko o njima brine i da u najmanju ruku postoji barem jedan čovek ... kome oni nešto znače.

Ako smo prezaposleni da za svoje drage odvojimo bar par minuta , onda to sigurno nije prvi put , da ništa nismo učinili  da nekog drugog usrećimo?

Mislimo na to da žanjemo ono što posejemo. Što unesemo u život drugih ljudi to ćemo uneti i u svoj.

I neka takav jedan dan bude blagoslovljen dan i neka bude poseban ... upravo onako kako si i TI poseban ili posebna.


* * *

Sačuvana

zelenooka

  • ADMINISTRATOR
  • старији члан
  • *
  • Karma: +0/-0
  • Van mreže Van mreže
  • Poruke: 402
Одг: ПОУЧНЕ И БАЈКОВИТЕ ПРИЧИЦЕ ... !
« Odgovor #8 poslato: 20-03-2010, 01:47:04 »







D O B R O    D R V O  .....................


Bilo jednom jedno drvo...
Dobro drvo,puno ljubavi za jednog malog dečaka.Dečak je dolazio svakoga dana i vredno sakupljao opalo lišce.I isplevši,lisnatu krunu zamišljao je da je šumski kralj.Peo bi se uz stablo Dobrog drveta i njihao se na njegovim granama.Jeo je njegove slatke plodove,jabuke.Dobro drvo i dečačić bi se ponekad igrali žmurke i kada bi se umorio,dečačić bi zaspao u senci drveta.
Mali dečak je veoma voleo drvo.Zaista voleo ga je srcem i dušom.I Dobro drvo je bilo sretno.Ali,vreme je neumitno prolazilo...I dečak je odrastao.Dobro drvo je sada često ostajalo samo.A onda,jednog dana,dečak ponovo dođe i Dobro drvo mu reče:"Hajde,dečače popni se na mene i poliuljaj se na mojim granama,najedi se mojih jabuka i odmori se u mojoj senci.I budi sretan."
"Ali,suviše sam veliki da bih se peo tebe i igrao se sa tobom,"odgovori dečak Dobrom drvetu. "Želim da kupim toliko stvari i da se zabavljam...Ali,znaš potreban mi je novac.Možeš li mi dati malo para?"
"Žao mi je,"odgovori Dobro drvo "ali para nemam.Sve što imam jesu jesu lišće i jabuke...Ipak dečače,mogao bi da ubereš moje jabuke i da ih prodaš u gradu...Tako ćeš doci do para i biti sretan."I dečak se uzvera na drvo i pobra njegove jabuke,potom ih odnese sa sobom. Dobro drvo se opet oseti sretnim.
Dugo je vremena opet prošlo,a dečak nije navraćao...I dobro drvo je bilo veoma tužno.A onda, jednog dana,dečak ponovo stiže i drvo radosno zašumori. "Hajde dečače",rece drvo."Uspni se uz moje stablo i poljuljaj se na mojim granama...I uživaj !"
"Nemam vremena za to,imam previše posla,"odgovori dečak."Želim kuću,u kojoj će mi biti toplo",objasni dečak."Želim da imam ženu i decu i zato mi je potrebna kuća...Možeš li ti da mi nabaviš jednu kuću?"
"Ni ja nemam kuću",odgovori drvo."U stvari, čitava šuma je moja kuća...Ali,evo, možeš poseći moje grane i od njih sebi napraviti kuću. I tako ćeš biti srećan." I tako dečak poseče grane Dobrog drveta,odnese ih i od njih sebi sagradi kuću. I Dobro drvo se ponovo osećalo srećnim.
Još podosta vremena prode,ali dečak nije navraćao. I kada se ponovo pojavio,Dobro drvo je bilo toliko sretno da je jedva bilo u stanju da izusti reč. "Hajde dečače,"pozva ga drvo šapatom. "Dođi i poigraj se."
"Odavno sam star i tužan da bih se igrao,"odgovori dečak."Ali bih želeo čamac,koji bi me odvezao daleko,daleko odavde...Možeš li mi naći neki čamac?"
"Pa poseci moje stablo i napravi sebi čamac,"odgovori drvo."Tako ćeš moći da odjedriš daleko odavde i da budeš srećan." I tako dečak poseče stablo Dobrog drveta i napravi sebi čamac... i odjedri daleko,daleko. I drvo je bilo srećno, ali ne i presrećno.
Podosta vremena je minulo i dečak se najzad ponovo pojavi. "Žao mi je,dečače," dočeka ga drvo. "Ali zaista nemam ništa više što bih ti mogao dati...Znaš ne rađam više jabuke..."
"Zubi su mi se istrošili ne jedem više jabuke,odvrati dečak. "Nemam više ni grana,"nastavi Dobro drvo,"na kojima bi se mogao ljuljati."
"Odavno sam star za takve stvari...mislim za ljuljanje na granama,"primeti dečak. "Nemam više ni deblo,"reče Dobro drvo, "na koje bi se mogao uzverati."
"Odavno sam umoran da bih se penjao po drveću,"zaklima glavom dečak. "Žao mi je,"uzdahnu Dobro drvo. "Želeo bih da mogu bilo šta da ti dam...ali mi ništa nije ostalo.Sada sam samo jedan stari panj.Žao mi je zaista..."
"Pa više mi mnogo i ne treba,"uzdahnu dečak. "Tek neko mirno mestašce gde mogu sesti i predahnuti.Znaš,veoma sam umoran."
"U redu onda,"odvrati Dobro drvo istežuci se koliko može."Stari panj baš jeste pravo mesto da se na njemu sedi,sedi i odmori se."Dečak postupi kako mu je rečeno. I Dobro drvo se oseti beskrajno srećnim ......... !!


* * *
Sačuvana

zelenooka

  • ADMINISTRATOR
  • старији члан
  • *
  • Karma: +0/-0
  • Van mreže Van mreže
  • Poruke: 402
Одг: ПОУЧНЕ И БАЈКОВИТЕ ПРИЧИЦЕ ... !
« Odgovor #7 poslato: 11-03-2010, 00:21:42 »





Jedne večeri razgovaraju deda i unuk o aktualnim događajima. Najednom unuk upita dedu:

- Deda, koliko ti imaš godina?

Deda odgovori:

- Da razmislim, rođen sam pre televizije, vakcine za dečju paralizu, fotokopir-aparata, kontaktnih sočiva i kontracepcijskih tableta.

Nije bilo policijskih radara, kreditnih kartica, laserskih zraka. Nisu još izumeli klima uređaje, perilice, sušilice (veü su jednostavno prali i obesili da se suši na svežem vazduhu).

Čovek nije bio na mesecu, nisu postojali mlaznjaci. Venčao sam se sa tvojom bakom i živeli zajedno, a u svakoj porodici su bili tata i mama.

Reč "gay" je bila poštovanja vredna engleska reč, koja je značila veselog, simpatičnog, zadovoljnog čoveka, a ne homoseksualca.

O lezbijkama nismo uopšte čuli, muškarci nisu nosili minđuše.

Rođen sam pre računara, paralelnog studija i grupne terapije. Ljudi nisu odlazili na preglede, nego ih je doktor slao prema potrebi na preglede krvi i mokraće.

Do 25. godine starosti sam svakog muškarca oslovljavao sa gospodine, a žene sa gospođo ili gospođice.

Golubovi i zečevi su imali svoj par, ne ljudi. Kada je u moje vreme gospođa ušla u tramvaj ili autobus, deca i mladi su požurili da ustupe mesto. Ako je bila trudnica, dopratili su je do sedišta i je bilo potrebno, išli su da kupe kartu za nju i doneli joj.

Muškarci su hodali rubom trotoara, žene uz kuće. Na stepenicama je ženama bila prepuštena strana do ograde, njih se prve propuštalo u lift i iz njega, muškarci su im uvek primaknuli stolicu kada bi sedale.
Muškarci nisu nikada pozdravljali žene, a da ne bi ustali ako su sedili. Ustali bi svaki put kada bi žena ustala, pa i samo za trenutak. Muškarci su otvarali vrata automobila ili koja god druga vrata i ženama pomagali skinuti ogrtače ili kapute.

U moje vreme nevinost nije prouzrokovalo rak i takve devojke su predstavljale krepost porodice i ćistoću za svoje muževe.

Naš život je bio određen sa 10 zapovedi, treznim rasuđivanjem, poštovanjem starijih,bontonu ,  ponašanje prema zakonu, te se ispunjavalo plodnim suživotom sa bližnjima i odgovornoj slobodi.

Naučili su nas razlikovati dobro od lošeg i da smo odgovorni za svoje postupke i njihove posledice.

Za brzu hranu smo mislili da je namenjena ljudima u žurbi.

Ozbiljna veza je značilo da smo u dobrim odnosima sa braćom, sestrama i ostalom daljnjom i bližom rodbinom, prijateljima i prijateljicama.

Time sharing je značilo da porodica letuje sa drugim porodicama, a ne da deli prostor sa neznancima.

Nismo znali za bežični telefon, o mobilnom da i ne govorimo. Nismo slušali stereo snimke, UKV radio, kasete, CD - e, DVD - e, elektronske pisaće mašine, računare, prenosne računare.

Notebook je bila beležnica.

Satove smo navijali svaki dan. Ništa nije bilo digitalno, ne satovi, ni kućni aparati nisu imali svetlećih prikazivača. Kada već govorimo o mašinama, nije bilo bankomata, mikrotalasnih pećnica, radio-budilnika. O videorekorderima i videokamerama da ne govorimo..

Nije bilo instant fotografija u boji, samo crno-bele, a za razvijanje je trebalo pričekati barem 3 dana. Fotografija u boji također nije bilo.

Kada je na nekom proizvodu pisalo Made in Japan, to je značilo da je lošeg kvaliteta, a proizvoda sa natpisom Made in Korea, Taiwan ili Thailand, a pogotovo Made in China nije ni bilo.

Nismo čuli za Pizza-cut ili McDonald's, ni za instant kafu, veštačke zaslađivače. U trgovini je bilo moguće kupiti nešto za 5 do 10 centi. Sladoled, vozna karta ili osvežavajuće piće stajalo je 10 centi.

Novi automobil je stajao 1.000 $, ali ko je imao toliko novaca?

U moje vreme, trava je bila nešto što smo kosili, a ne pušili.

Mi smo bili poslednji koji su bili uvereni da žena treba muža da bi imala dete..

Sada mi reci koliko ti misliš da sam star?

- E, deda... Više od 200 godina!? - odgovori unuk.

- Ne, dragi moj, samo pedeset .... !!!


* * *
Sačuvana

zelenooka

  • ADMINISTRATOR
  • старији члан
  • *
  • Karma: +0/-0
  • Van mreže Van mreže
  • Poruke: 402
Одг: ПОУЧНЕ И БАЈКОВИТЕ ПРИЧИЦЕ ... !
« Odgovor #6 poslato: 04-03-2010, 21:48:50 »





Jednom je učitelj pitao svoje učenike:

" Zašto ljudi viču ... kad' su ljuti ....? "

Učenici su razmišljali neko vreme:

" Zato što izgubimo strpljenje - zato vičemo ! " - reče jedan .

"Ali, zašto bi vikao ako je osoba pored tebe ?" - pita učitelj - " Zar nije moguće govoriti tiho i lagano ? "

Učenici su davali jos neke odgovore , ali nijedan nije zadovoljio učitelja.

Naposletku je objasnio:

" Kada su dve osobe u svađi , ljutite , njihova se srca jako udalje " ... Zato moraju vikati jedno na drugoga , da njihov krik premosti udaljenost i da se mogu čuti. Što su ljući, glasnije moraju vikati , jer je udaljenost među njima sve veća.

Potom je učitelj pitao:

" Šta se dogodi , kada se dve osobe zaljube ... ? " Ne viču jedan na drugoga , već govore tiho i nežno. Zasto ? Njihova srca su veoma blizu. Udaljenost među njima je veoma mala.
A šta se dogodi kada se još više zaljube ...?  Ne govore !!... Samo šapuću i još više se zbližuju u svojoj ljubavi..Konačno , ne trebaju više ni šapat. Samo se gledaju i to je sve. Takve su dve osobe koje se vole .... !!!

Onda je rekao:

" KADA SE SVAĐATE , NEMOJTE DOZVOLITI DA SE VAŠA SRCA UDALJE !!,... NE IZGOVARAJTE REČI , KOJE BI VAS MOGLE JOŠ VIŠE UDALJITI JER ĆE DOĆI DAN , KADA ĆE UDALJENOST BITI TAKO VELIKA .... DA VIŠE NIKADA NEĆE BITI PUTA NAZAD ...... !!! "

***
Sačuvana

lazar

  • Gost
Одг: ПОУЧНЕ И БАЈКОВИТЕ ПРИЧИЦЕ ... !
« Odgovor #5 poslato: 15-02-2010, 19:47:18 »




Још једна о магарцу.

Био једном један сељак. Имао је магарца. Једног је дана сељаков магарац пао у суви бунар. Сељак је размишљао шта урадити, а магарац је из бунара сатима тужно њакао.Напокон је сељак одлучио. Магарац је релативно стар и није нарочито паметна животиња, а суви бунар ионако треба затрпати, мислио је. Закључио је да није вредно труда спашавати магарца. Затрпат ће га скупа с бунаром, одлучио је сељак. Позвао је тако сељак све комшије да му дођу помоћи у том послу. Сви су зграбили лопате и почели убацивати смеће и земљу у суви бунар. Магарац је пак схватио  што се збива, те је почео очајнички њакати и ревати. Људи су и даље затрпавали бунар, а магарчево тужно ревање одјекивало је неко време. Тада се, на опше чуђење, магарац одједном примирио. Затрпавање бунара се наставило. Након неког времена, сељак је погледао у бунар. Био је запањен оним што је видио. Очекивао је, наиме, да ће магарац одавно бити затрпан. Али, магарац је радио нешто занимљиво. Није више њакао, но са сваком лопатом смећа и земље која би  одозго погодила, магарац је само отресао леђа и попео се на смеће. Са сваком новом лопатом, магарац се пењао, долазећи све ближе излазу из бунара. Како су сељак и комшије наставили убацивати смеће и земљу на животињу, она би се отресла и  попела се. Ускоро, сви сељаци су задивљено проматрали магарца, дивећи се како је упоран и паметан. А магарац је закорачио преко руба сад већ затрпаног бунара и сретно крочио на ливаду.
Sačuvana