Forum Srpska Vretena

Molim vas da se prijavite ili se registrujete.

Prijavite se korisničkim imenom, lozinkom i dužinom sesije
Napredna pretraga  

Vesti:



Autor Tema: ČOVEK ... KOJI JE SAHRANIO HRISTA ! ...  (Pročitano 1757 puta)

admin

  • ADMINISTRATOR
  • најстарији члан
  • *
  • Karma: +0/-0
  • Van mreže Van mreže
  • Poruke: 2381
ČOVEK ... KOJI JE SAHRANIO HRISTA ! ...
« Odgovor #1 poslato: 15-09-2011, 04:44:57 »






Posle stradanja na krstu na Golgoti, praćenog neopisivim mukama, Isus Hrist je pronašao spokoj. Sahranjen je prema postojećim jevrejskim pravilima, a čovek koji je za to zaslužan je Josif iz Arimateje.
Sva četiri Jevanđelja, naime, navode da je nakon razapinjanja na krst, Josif iz Arimateje tražio od Pontija Pilata dozvolu da sahrani Hristovo telo po važećim običajima. Rimski prokurator je to dozvolio (jevanđelist Marko navodi da se prilikom Josifovog traženja Hristovog tela Pilat začudio da je Isus već umro, a to se, prema nekim računanjima, dogodilo oko tri sata popodne) i Josif je skinuo telo, zavio ga u platno i položio u isklesan grob.
“I skide ga, i obavi platnom, i metnu ga u grob isječen, u kome niko ne bijaše nikad metnut. I dan bijaše petak, i subota osvitaše” (Luka 23:53). Smatra se da je plašt u koji je Josif uvio Hristovo telo upravo onaj koji se već više vekova čuva u katedrali u Torinu (odatle i naziv Torinski pokrov).
Kod Jevreja nijedan leš nije smeo da ostane nesahranjen, već se telo pokojnika pralo, u njega su se utrljavali mirisi aloje i smole, da bi zatim bilo umotavano u plaštanicu, odnosno pokrov. Na lice se stavljao ubrus, kao i tračice oko ruku. Prema važećem zakonu, i obešene osobe morale su da budu sahranjene pre zalaska Sunca. Kao član Sinedriona, Josif je dobro znao za takvo pravilo, pa se zato i usudio da Pilata izmoli da sahrani Isusa.


POVOJI SA MIOMIRISIMA ..........

Prema Jevanđelju po Jovanu, Josifu je pomagao i Nikodem, koji je doneo smesu smirne i aloje. Zajedno su umotali Isusovo telo u povoje sa miomirisima, što je bio jevrejski običaj kod sahrana. Blizu Golgote Josip je imao vrt i u njemu novu grobnicu, isečenu u kamenu, koju je spremio za sebe. Tu su preneli Isusovo telo i sahranili ga u prisustvu samo nekoliko žena. Među njima bila je i Isusuova majka Marija, kao i Marija Magdalena. Josif je posle polaganja tela navalio na grobnicu veliki okrugli kamen.
Po Mateju, veliki sveštenici i fariseji su od Pilata tražili da osigura grob, jer su se bojali da Isusovi učenici ne ukradu telo i ne počnu da tvrde da je uskrsnuo iz mrtvih. “Reče im Pilat: eto vam straže, pa idite i utvrdite kako znate" (Matej 27:65). To su i učinili, zapečatili su grob i postavili stražu.     


OBIČAJ SAHRANJIVANJA ...............

Jevreji su, inače, svoje mrtve obično sahranjivali u pećinama. Neke su bile dovoljno prostrane da u njih stanu svi članovi porodice, a po potrebi su ih proširivali hodnicima sa izdubljenim pregradama u steni, na koje su se polagala tela. Na ulaz bi se postavila kamena ploča, koju bi poduprli velikim kamenom. U novozavetno doba u žljeb su polagali veliki okrugao kamen, koji je po njemu klizio da zatvori otvor grobnice. Međutim, broj pećina, čak i onih napravljenih ljudskom rukom, nije bio veliki. Često su uklanjali stare kosti (kako bi napravili mesta za novoupokojene) i odlagali ih u korpu od drveta ili kamena, tzv. “kosturnicu”.
Sirotinju su sahranjivali u plitkim grobovima na otvorenim grobljima. Oko tela bi poslagali kamenje, a prostor između popunjavali bi manjim kamenčićima i zemljom. Svi grobovi su bili belo okrečeni, kako bi privukli pažnju ljudi. Ta se mesta nisu smela dodirivati – verovalo se da bi svaki kontakt sa mrtvim telom učinio osobu “nečistom”.
Žalost je obično trajala sedam dana, a nekad i duže, ako se radilo o istaknutoj osobi. Sahrane su pratile prave predstave tugovanja: porodica i prijatelji su plakali, naricali (uzimane su ponekad i plaćene narikače), oblačili se u odeću za žaljenje, hodali su bosi, posipali se pepelom, kidali odeću i brijali bradu. Na groblju su priređivane pogrebne gozbe, nakon kojih bi usledilo vreme posta.


PRIČA O JOSIFU ............

Ali, vratimo se čoveku koji je skinuo Isusovo telo sa krsta i zatim ga sahranio. Josifa Novi zavet pomije kao bogatu, ali pravednu i dobru osobu od ugleda u jevrejskom narodu (prema nekim tragovima, bavio se, i to veoma uspešno, trgovinom). Poticao je iz Arimateje, najverovatnije iz starog Ramathaina. Očigledno je bio Hristov sledbenik, ali tajni, ne usuđujući se da javno iskaže veru u Isusa pošto je bio član Sinedriona, vrhovnog saveta Jevreja (kao i Nikodem, koji je takođe učestvovao u sahrani).
Pre pogubljenja na Golgoti, Isus je, naime, izveden pred Sinedrion, koji mu je sudio. Sinedrion je mogao da donese smrtnu presudu, ali se ona u novozavetno doba nije mogla izvršiti bez saglasnosti Rimljana. Tako su Isusa odveli Pilatu koji, međutim, nije našao valjani razlog za osudu, ali – pošto su tužitelji bili istrajni – ovaj ga šalje Irodu…
Josif je, ako ne ranije, bio u prilici da sluša Isusove reči tokom poslednje nedelje njegovog života, za vreme kada je boravio u Jerusalimu. Samo pet dana pre raspeća, Isus je svečano ušao na magarcu u Jerusalim i bio pozdravljen palmama i uzvicima mnoštva, da je blagosloven onaj koji dolazi u ime Gospodnje. Kao član Sinedriona, Josif tada nije mogao javno da pokaže svoje simpatije i prihvatanje Hrista.
O njegovom životu posle Hristovog vaskrsenja nema verodostojnih podataka. Po nekima, kršten je od samih apostola i pribrojan u krug sedamdesetorice koji su označeni apostolima. Neki navode da je u starosti umro u domu svog rođaka Gamalila, a drugi (među njima i arhimandrit Justin Popović) da se upokojio u Engleskoj.
U svakom slučaju, Svetog Josifa iz Arimateje pravoslavna crkva se seća 31. jula i treće nedelje posle Vaskrsa, u Nedelju mironosica. U crkvenim pesmama koje se poje na Veliki petak, Veliku subotu, kao i na sam Vaskrs, pominje se blagoobrazni Josif. Katolička crkva mu posvećuje 17. mart, pri čemu je tek 1585. godine uveden u kalendar, Rimski martirologion. Zaštitnik je pogrebnika.
Na ikonama se predstavlja u prikazima skidanja Isusovog tela sa krsta na Golgoti, kao i na antiminsima u predstavi polaganja Spasitelja u grob. Ovekovečili su ga i majstori poput Mikelandjela i Ticijana. U bogatom muzeju stare umetnosti u Briselu se nalazi rad Afligena koji prikazuje kako se posle dovršene sahrane Josip iz Arimateje i Nikodem udaljuju od Isusovog groba, noseći sa sobom eksere i trnovu krunu.


JEDNA OD MNOGIH ..............

Oko Josifa iz Arimateje na temelju apokrifnih Jevanđelja razvile su se kasnije mnoge legende.
Jedna od njih kaže da je, kako je na Golgoti bio pod Isusovim krstom, krv koja je kapala iz Spasiteljevih rana pokupio i sačuvao. Posle Isusove smrti otputovao je (opet, kao i prilikom Hristove sahrane, uz pomoć Nikodema) u Britaniju i poneo sa sobom sveti Gral, posudu sa Tajne večere u kojoj je bila i Isusova krv koju je sačuvao. Nastanio se u maloj crkvi u Glastonberiju, u Somersetu. Keltsko ime za brdo Glastonberi je Ynys Wydrin, Ostrvo stakla. To je bilo jedno od svetih mesta Kelta, i u ćelijama na padinama brda su živeli keltski pustinjaci. Za njega se verovalo da je kapija ka drugom svetu, a vremenom je ojačalo i verovanje da je Josip iz Arimateje tu doneo posudu koju je Hrist koristio na Poslednjoj večeri, tako da je to bilo prvo svetilište Grala.
Zato ove legende Josifa iz Arimateje i predstavljaju kao prvog Gralskog viteza…
Sveti Gral, taj veliki legendarni simbol ili zavet večnog života, posudu koja sadrži Hristovu otkupljujuću krv, zatim su čuvali u tajnosti Josifovi potomci.
Ali, to je već jedna druga priča, koja takođe traje vekovima i budi maštu mnogih…


SINEDRION ..................

Josif iz Arimateje bio je član Sinedriona, glavnog ili vrhovnog saveta Jevreja (Vuk Karadžić ga često prevodi sa “sabor”, “skupština” ili “sud”), koji je radio otprilike od 3. veka pre Hrista do 70. godine po njegovoj smrti i sazivao se po potrebi. Sam naziv “sinedrion” izveden je od grčke reči u značenju “zajedno sedeti”. Članovi su sedeli u polukrugu, sa predsedavajućim u centru – obično prvosveštenikom.
Veliki Sinedrion je brojao 70 članova i činili su ga sveštenici, fariseji, sadukeji. Sastanke su održavali pod kolonadama Hrama. Neobično je da je zasedanje radi suđenja Isusu održano u prvosveštenikovoj kući.
Sinedrion je mogao da donese smrtnu presudu, za čije je izvršenje ipak bila neophodna saglasnost Rima, što se desilo i u slučaju Isusa Hrista koji je osuđen na pogubljenje.

TORINSKI POKROV I RASPEĆE ..............

Platno za koje se veruje da da je plaštanica u koju je Josif iz Arimateje uvio telo Hrista pošto ga je skinuo sa krsta, tzv. Torinski pokrov, ocrtava lik čoveka tridesetih godina koji je nasilno umro, sa ranama po telu koje su ostavile krvave tragove. Mesto rana odgovara Isusovim, kao i povrede na glavi od trnovog venca.
Profesori sa Sorbone su utvrdili da lice i telo odražavaju crte posmrtne ukočenosti koja je, smatraju ovi stručnjaci, nastupila posle smrti na krstu. Prsti su bili zgrčeni, grudni koš raširen, mišići nogu na bedrima zategnuti. Tragovi krvi potvrđuju da je pokojnik drhtao i kočio se od bola i otežanog disanja. Osim rana od eksera, koplja i trnja, primetne su i rane od udaraca bičem. Snimci napravljeni infracrvenim i ultraljubičastim zracima pokazali su da je na telu bilo više od 500 povreda, od kojih je 80 naneto dvostrukim rimskim bičem!
Isus, pri tom, nije bio jedini koga je tadašnja vlast osudila na razapinjanje na krst. To je bio uobičajeni rimski način kažnjavanja, primenjivan kod najtežeih presuda i po pravilu se izvodio u prisustvu mase sveta koju je trebalo zastrašiti. Da bi se obezbedio spektakl za publiku, razapinjano je i više osuđenika istovremeno. Uglavnom je korišćen uobičajeni oblik krsta, ali je bilo i krstova u obliku slova X i T. U većini slučajeva kažnjeni ne bi živeo duže od 12 sati, a nekad bi smrt nastupila tek trećeg dana kao blaženo olakšanje.
Žrtva je, inače, pre raspinjanja obično bičevana do smrti, a nepodnošljiva agonija uvećavana je i dodatnom brutalnošću – udaranjem po udovima, šibanjem kukama, a da bi se privukli insekti i ptice, lice je mazano medom. Raspeće je u Rimskom carstvu zabranio imperator Konstantin 345. godine. U Japanu, međutim, to nije bio slučaj; tamo je skoro do 19. veka praktikovano varvarsko raspeće. Konopcima vezanim za krst, čovek bi bio probadan lakim kopljima, provlačenim kroz vitalne delove tela sa beskrajnom sporošću, i samo bi ogroman mito, unapred uplaćen, naterao krvnika da prvi udarac uputi kroz srce… 


Autor: Slavoljub Marković

***
Sačuvana